„Staro nepisano pravilo kaže: gde je ‘ladno tu je standard.

A kod nas poslednjih nekoliko zima, kao na Majamiju.“

                                Nepoznati autor

 

U vreme paranoje oko virusa korona, pišem ove redove, prijatelju moj na Antarktiku i pitam se da li je kod tebe sada dan ili noć. Ona noć od šest meseci.

I pitam se da li znaš da će u Srbiji izbori?

Odnosno, pitam se da li znaš šta je to Srbija? Ako ne znaš, pogledaj na mapi Evrope i videćeš jednu zemlju u kojoj više nema 7 miliona ljudi, koliko je bilo donedavno. Stisla se kraj koridora 10 i nema kud.

Istočno, gledano od koridora, ti je, dragi moj, prijatelju, jedan gradić, odnosno kako voli sebe da naziva – Grad. E, tu, tu živi majka moje drugarice sa invalidskom penzijom od 12 000 dinara.

 Ne znam kako bih ti to prevela u tvoju valutu, ali recimo da je to negde oko stotinu evra. Znam ja da ćeš misliti da sam poludela, ali nisam. Nažalost. Ili bar nisam još. Tamo kod tebe je sto evra malo bolji doručak. A, eto, i vi pripadate Evropi, kao i mi. Mada, mi smo više u Jevropi, ne mogu sad da ti objašnjavam šta to znači, to je nešto naše ovde.

U svakom slučaju, ta gospođa, koja ima ugrađen pejsmejker, uspeva da plati struju, vodu, smeće, kupi lekove i nešto hrane, tutne siću deci, kao usput. Kako bre? – pitaš sad ti. N’umem ti objasnim. Tako ti mi živimo. Čarolija.

Sa’će izbori. Neki tamo. Da nam bude bolje, odnosno još bolje. I gospođa će, uredno, ne slušajući one koji viču i halabuču, da izađe na izbore i demokratski odlučiti ko će biti njen zastupnik u sledećih x godina. Ona čvrsto veruje da će joj taj povećati penziju i da će od sada biti oko 150 evra, bog da je vidi.

A drugarica, čija je majka, nije zaposlena. Spremila se ovih dana da otputuje u Dansku, ima tamo familiju. Živa nije da neće i Danska da uvede karantin, kao Italija, pa da ne može da se javi na posao, koji su joj našli. Odličan posao – higijeničarka u institutu za venerične bolesti.

Posle će ona da napreduje, kažu, biće šefica osoblja, a onda kraja nema. Ima diplomu prirodnomatematičkog fakulteta, ali joj to ne priznaju, jer su nas izbacili iz međunarodnog tela za akreditaciju diploma visokog obrazovanja. Ali, ništa, sačekaće ona da se to reši. Kaže nije joj bitno što je noć šest meseci, jer, ovde kod nas, mrak (na oči) pada svaki čas.

Samo je muči taj karantin. Ali, kad smo preživeli… dobro nije bitno. A kod vas tamo, ‘ladno, a? Al’ standard…

Autor:Lela Likar

0 0 vote
Article Rating
Prijavljujem se
Obavesti me o
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments