Koliko je samo naših sugrađana u zemlji i svetu koji su ostvarili neverovatne uspehe u životu! POPORTAL omogućiće vam da saznate više o njima. Za početak, glumac Zoran Pajić.

Zoran Pajić je rođen 7. oktobra 1981. godine u Požarevcu. Glumu je diplomirao na Akademiji umetnosti Braća Karić, u klasi profesora Predraga Ejdusa sa predstavama „Viktor ili deca na vlasti“ i „Audicija“ u režiji profesora Vladimira Jevtovića. Na Plej radiju je do 2017. godine vodio jutarnji program zajedno sa Unom Senić. Najpoznatiji je po ulozi Nikole Isidorovića u TV seriji Istine i laži.

Spontano i u prijateljskom tonu od samog početka, Zoran nije krio koliko mu je drago što sarađujemo. I odmah prelazimo na „ti“.

Zašto i kako gluma?

“ Od malena sam bio veliki ljubitelj domaćih filmova i serija tako da mi je mama stalno puštala kasete sa snimcima. Tako me je na neki način i smirivala. Kada sam bio bolestan sećam se da sam non-stop gledao „Kamiondžije“ , Čkalju i Paju. Obožavao sam sve naše domaće filmove i kako sam rastao ta ljubav je bila sve veća i veća a u jednom trenutku sam upoznao i pozorište. Bio sam peti razred osnovne škole i svaki put kada su neke predstave dolazile u Požarevac, kada su bili Dani Milivoja Živanovića ja sam sve moguće predstave gledao sa mojom tetkom i tu sam se zaljubio u glumu i u pozorište uopšte. Sećam da sam gledao predstavu „Lolita“ sa Predragom Ejdusom i svaku predstavu, kada je odgledam, čim se završi ja nekoliko dana unapred razmišljam o toj predstavi kako bi bilo lepo da jednog dana i ja budem na sceni i da glumim. Kasnije sam imao to zadovoljstvo i čast da mi upravo Peca Ejdus bude profesor na Akademiji umetnosti a takođe se sećam i predstave „Tramvaj zvani želja“ i to su neka sećanja koja će zauvek ostati u meni i u mojoj memoriji upravo zbog toga što sam osetio magiju pozorišta i osetio sam kako u jednom trenutku glumci i publika dišu kao jedno. Ta čarolija igre se prenela i na mene. Sve vreme od malena samo želeo samo glumom da se bavim i drago mi je da je moja porodica to prihvatila i da me u svakom trenutku podržavala. Stalno sam nešto kao mali imitirao. Sećam se, kad su bile proslave stalno sam nešto glumatao a kasnije, kada sam dobio i kameru na poklon sa svojim društvom sam snimao kratke filmove, tako da smo imali razne žanrove od drame komedija do horora i to je trajalo 5-6 godina. Onda sam zvao komšiluk da gleda „premijeru“ tih filmova koje su morali svi da gledaju. Moje društvo i ja smo bili jako ponosni. Mi smo i režirali i pisali scenario, bavili se kamerom. Obožavao sam da gledam seriju „Bolji život“ i sanjao da se pojavim u takvoj seriji, što se kasnije desilo sa serijom „Istine i laži“. Dakle, gluma je uvek bila deo mog života.

 

Kako si funkcionisao za vreme nedavnog vanrednog stanja, ima li ono posledica po tvoju profesiju?

“ Pošto sam pre toga dosta radio, vanredno stanje u zemlji mi je donelo to da sam se odmorio prvenstveno, a onda sam pogledao sve neke filmove i serije koje nisam ranije stigao zbog posla. Takođe sam čitao i pisao diplomski rad na drugom fakultetu – produkcija. Gledao sam neke filmove koje sam ranije gledao pa sam hteo da obnovim gradivo, kao što su Bergman, Bunjuel, Kjubrik, Viskonti… u isto vreme sam dosta razmišljao o životu i uopšte o trenutnoj situaciji i negde sam pokušao da nađem neki unutrašnji mir i harmoniju jer smo svi bili sami ili sa porodicama u tom trenutku i sve one stvari koje smo bacali pod tepih su tokom vanrednog stanja izbijale na površinu. Dosta sam razmišljao i pokušavao da nađem smisao svega ovoga što se trenutno dešava i pokušao da naučim nešto iz toga.

Što se tiče profesije, uticalo je dosta, sve je bilo zatvoreno, snimanja prekinuta. Trebalo je da imam premijeru 14. marta a dan posle je krenulo vanredno stanje tako da mi je bilo jako krivo, ali se nadam da će u septembu biti ta premijera. Nismo imali nikakve prihode. Ali sa druge strane mislim da se publika vratila kulturi i umetnosti u tim danima, pogotovo što su imali prilike pogledaju dosta onlajn predstava. Neki smatraju da to nije dobro, da na taj način ne možete da osetite tu magiju pozorišta što i jeste tačno, ali dosta ljudi, koji nisu nikada kročili u pozorište su pogledali sve te predstave i mislim da su poželeli da kada prođe vanredno stanje odu i pogledaju neku pozorišnu predstavu. Dosta mojih mladih kolega su mogli da ih pogledaju i da se upoznaju sa nekim rediteljima i glumcima koji više nisu među nama. Dosta ljudi se vratilo knjigama, dosta su čitali, zatim muzejima. To govori da ljudi ne mogu bez kulture i da u nekim teškim momentima kultura i umetnost su ih „lečili“ i bili im uteha, utočište. To umetnost zapravo i jeste.

Na čemu trenutno radiš?

Sledeće nedelje nastavljamo da snimamo jedan australijski film gde imam stvarno dobru ulogu i jako sam ponosan. Jeste na engleskom, ali, eto, i tu malo da se oprobam. Velika je produkcija, igram jednog policajca koji ima unutrašnje borbe, nije površna uloga i pokušavam na najbolji mogući način da je uradim. Mi smo počeli taj film da radimo pre korone i snimili smo 80% filma.

Zatim, počinje da se radi jedna nova serija, imam neke planove što se tiče pozorišta. Trebalo bi takođe da još jednu seriju nastavim. Tako da ima posla, hvala Bogu, i jedva čekam da nastavim da radim jer mi je zaista gluma falila tokom vanrednog stanja.

Ja sam na filmu više radio sa strancima nego sa domaćim autorima, rediteljima i produkcijom. Radio sam sa Rej Fajnsom i to je fantastično iskustvo. Tu je zajedno sa mnom glumio i Džerarld Batler, Vanesa Redgrejev, Džesika Dženstejn. Čak sam radio sa Džesikom Leng. To su neka fantastična iskustva. U suštini sve se svodi na isto, nema tu neke razlike, osim u parama i produkciji, ali u snimanju ne. Svi tragamo za nekim odgovorima i najboljim izvođenjem. Ja sam sve to upijao, kako rade. Volim film.

Koliko često posećuješ Požarevac, koje su najlepše uspomene?

„Požarevac- moj grad. Zbog posla, ne tako često. Sigurno se zna da dolazim kada su praznici u pitanju, kada je Božić, Nova godina,Uskrs, kada su moje slave, slave moje porodice, familije. Jako se radujem i dan danas dolazim autobusom i kad dolazim u Požarevac uvek mi se javi neko uzbuđenje i uvek mi taj ulazak u Požarevac, kada prolazim pored svih onih fabrika prouzrokuje uspomene i emocije. Sećam se uvek nekih ljudi kojih nema, koji nisu više među nama. Dirljiv je svaki povratak u Požarevac. Upravo to su i moja sećanja, kada vidim onu tablu „Požarevac“. Setim se mog deda Žike, međusobno smo se obožavali. Za sve ono što sam danas mogu i njemu da zahvalim pored mojih roditelja jer me naučio da se dobrota ceni, da koliko god da je teško vreme – dobrota je ta koja će pobediti i koja u nama budi najlepšu emociju i poštenje. Ako vam kažu da je dobrota jednaka gluposti, nemojte da verujete u to jer dobrota je ta koja nas pokreće i koja spašava ovaj svet.

Sećam se mog poljančeta i društva, sećam se moje osnovne škole „Vuk Karadžić“, sećam se i moje profesorke srpskog iz Gimnazije koja mi je pomogla da nađem svoj put. Sećam se tih pismenih radova koje sam radio. Dobijao sam petice, tu sam ispunjavao svoju umetničku crtu. Sećam se i mog društva iz Gimnazije, bili smo nerazdvojni. Sećam se Čačalice, pošto sam u osmom razredu imao tu negde oko 120 kg , znam da mi je uvek teško padalo da se penjem.

Sećam se kako me je deda, kad sam bio mali vozio na biciklu i prolazili smo ceo grad. Sećam se i Doma kulture.

Sve ono što sam ja danas jeste posledica i uticaj Požarevca, ljudi u tom gradu,mojih roditelja, bake i deke i negde me Požarevac i formirao. Sve te scene, moj komšiluk, familija. Dosta Požarevca ima i u mojim ulogama. Na primer, u Beogradu nema te bliskosti, nema te prisnosti kao tamo. Sećam se da je komšiluk stalno dolazio bez najave, bila su otvorena vrata za sve. Možda nije bilo privatnosti ali bilo je te dobrote, bilo je da u po noći znaš koga možeš da pozoveš da ti pomogne, od oubiljnih stvari do toga da ti pozajme jaja, šećer ili brašno.“

Kako gledaš na popularnost?

„Hm… nikad nisam mislio i želeo da upišem glumu da bih bio popularan. Ne, nego upisujem glumu da bih se igrao, da bih bio na sceni, da osetim tu magiju, da osetim tu čar glume. Gluma i jeste igra, glumci su velika deca. Čitav svoj život glumac čuva to dete u sebi. Ako radiš dobro svoj posao, pogotovo na televiziji – popularnost je neminovna. Ja sam stekao popularnost u seriji „Istine i laži“ i „Ruži vjetrova“. Hvala Svetlani Drinjaković, našoj glavnoj producentkinji. Mi smo snimili 350 epizoda od po 45 minuta. To je veliki posao. To je serija sa najvećim brojem epizoda ikada kod nas.

Uvek dajem autograme i slikam se jer ja se bavim ovim poslom upravo zbog ljudi, da bih im stvorio lepu emociju. Uvek se trudim da sve ispoštujem. Ništa lepše nego kada vas neko sretne i kada ima osmeh na licu i kada vam se zahvaljuje. Ja uvek osmehom vratim osmeh i to je moj životni moto. Popularnost je deo posla.“

„Ja za svoju popularnost mogu da zahvalim ženskoj publici jer Nikola (serija „Istine i laži“) je takav lik da i treba i ciljano je bilo da privuče žensku publiku upravo zato što ima jednu veliku ljubavnu priču između Marine (Jana Ilić) i Nikole tj. moje divne prijateljice i drage koleginice. Nikola je oličenje tog muškarca koga ženska publika priželjkuje….i dan danas dobijam poruke da jedva čekaju novu sezonu. Ja želim da veruju da će se Nikola pojaviti u njihovom životu.“

Da li si zaljubljen i kada će svadba?

„Svadba je možda i bila u planu. Zbog serije „Istine i laži“ nisam imao vremena da planiram niti svadbu niti neki zajednički život upravo zbog toga. Onda su krenuli neki novi poslovi tako da neću da se vadim što se toga tiče. Planiram sledeće godine stvarno da obradujem moje roditelje i moju familiju, Požarevac i da napravimo jednu ogromnu svadbu možda sledeće godine i da to bude prava braničevska svadba koja će trajati 5 dana sa svim običajima. Obavezno kolce, veliko slavlje…svi ste pozvani da se veselimo zajedno. Sanjam da se ostvarim kao otac u bliskoj budućnosti, to mi je velika želja.

A zaljubljen sam uvek. Ja bez ljubavi ne mogu.“

Čime se baviš u slobodno vreme?

„Provodim vreme sa prijateljima. Kućna varijanta, pojedemo nešto lepo, pričamo o svemu, pevamo, igramo, ponekad odemo u kafanicu. Zbog ovog posla dosta sam zapostavio prijatelje, ali kada radite od 7 ujutru do 9 uveče svaki dan, jedan slobodan dan provedete u spavanju.“

Šta misliš o glumici Anđelki Prpić?

“ Anđa moja draga, pa mi smo zajedno išli u gimnaziju. Ja je znam još kao devojčurka. Sećam se da sam ja upisao glumu, a ona je trebalo da upiše. Onda sam došao jednog leta na raspust i sećam se da mi je ona prišla i tražila savet, da joj predložim monologe. Ja se nadam da samo joj pomogao i jako sam bio srećan kada sam čuo da je upisala glumu u Novom Sadu kod velikog glumca i Borisa Isakovića. Mi smo kasnije igrali u jednoj predstavi u Ateljeu 212. Anđa je jedna od retkih glumica koja može da glumi i dramu i komediju istim intenzitetom i jačinom. Može i jedno i drugo da radi. Ja mislim da ćete tek upoznati Anđelku i kao dramsku glumicu. Predobar je čovek. Lafica je. Eto, Požarevac je to iznedrio, dobre ljude.“