POPORTAL nastavlja da Vas upoznaje sa ljudima koji su „naše gore list“ a koji su svojom upornošću, znanjem, a pre svega time što su dobri ljudi, postigli izvanredne rezultate u svom životu i radu.

Rođena je 1965.godine u Smederevu. Rodom iz Male Krsne. Smatra da je njen život u početku bio neobičan jer je u osnovnu školu krenula sa samo pet godina pa tako bila i najmlađi student na Medicinskom fakultetu u Beogradu sa 17 godina. Vrlo rano se udaje i rađa dete, sa 20 godina, svakodnevno putuje na relaciji Beograd – Požarevac. Odgaja dete i studira medicinu. Kompleksna kombinacija, ali dr Vesna Jovanović, sada specijalista ortopedske hirurgije i traumatologije, diplomira sa 23 godine.

Karijera počinje u trijažnoj ambulanti bolnice u Požarevcu pri njenom osnivanju. Rane devedesete godine, svi puno rade jer je jako dobro plaćeno. Radilo se i po 24h, kaže dr Vesna Jovanović:

„Taj početak mi je bio mukotrpan ali i radostan jer sam jako mnogo naučila u tom periodu. Svo vreme studiranja ja sam mislila da se neću baviti hirurškim poslom zato što me kao dete i studenta na neki način ta oblast plašila. Međutim, radeći u urgentnoj službi, gledajući te kolege ortopede, doktore Relju Petkovića i Zorana Jevremovića, legende požarevačke ortopedije, meni se to jako dopalo i onda sam sama došla na ideju da bih mogla da probam da pitam da postanem ortoped…“.

I eto nove prepreke u životu. Žena ortoped! Malo ih je bilo tada, a i sada. Kako dr Vesna kaže, predstavljalo je to potpunu jeres čak i za Beograd. Niko nije želeo ženu ortopeda na odeljenju. Međutim, stariji kolega dr Relja Petković podržava u potpunosti mlađu koleginicu i prepoznaje takvu odluku kao pravu stvar, tako da je usledila Vesnina specijalizacija iz ortopedije.

I dok karijera ide uzlaznom putanjom neprestano, na privatnom planu dešava se krah bračnog života. Da li je to bila cena uspeha, nismo pitali, delovalo je previše lično.

Sledeća odluka dr Vesne Jovanović bio je odlazak za Beograd, što se ispostavilo kao dobar potez:

„Počela sam da radim na Institutu za ortopedske bolesti 1999. godine. Ta institucija je praktično lider u ortopediji u čitavom regionu. Moglo je da se napreduje u struci. Međutim, te iste bukagije vezane za odnos prema ženi ortopedu tamo su bile još drastičnije zato što postoji mizogen odnos u toj profesiji, svi misle da žena ne može biti ortoped. Postoji taj nipodaštavajući odnos prema ženi u startu, a naročito prema razvedenoj seljanki koja je došla u tako elitističku instituciju. Ipak, sve je dobro prošlo. Imala sam sreću da počnem da se bavim metodom po Ilizarovu kojom se bavi vrlo mali broj ljudi. Radi se o veoma sofisticiranoj tehnici, bavi se teškim deformitetima, skraćenjima ekstremiteta, velikim nedostatkom kostiju, koštanim infekcijama i teškim otvorenim prelomima. Sama metoda pruža velike mogućnosti i zaista sam tu učila od najboljih. Godine 2008. sam bila u Kurganu, centru odakle je Abramovič Ilizarov koji je osmislio ovu metodu krajem prošlog veka. To je bilo zaista egzotično iskustvo. Mesto se nalazi na 3,5 hiljade kilometara od Moskve na samoj granici sa Kazahstanom. U pitanju je potpuno živopisna sredina. Na stotine hektara nalaze se, u potpuno ruskom stilu, brojni instituti, neki zatvoreni za javnost, neki otvoreni. „

Osim velikog znanja o metodi po Ilizarovu, za dr Vesnu to je bila i spoznaja činjenice da se, tamo daleko, o nama sve zna i da nas zaista smatraju braćom. U pitanju je višemilionski grad, naseljen većinskim pravoslavnim stanovništvom.

Dr Vesna Jovanović: altruizam je suština lekarskog poziva 39457
dr Vesna Jovanović za vreme predsedavanja Lekarskom komorom Srbije

Početkom 2010. godine, dr Vesna Jovanović počinje svoje angažovanje u Lekarskoj komori Srbije i biva izabrana za delegata skupštine. Na jednom od izbora, kao totalni autsajder bez političkog angažovanja i bez velikih korena u establišmentu komore gde su postojali jasno izdiferencirani lobiji, kao i doc. dr Tomislav Stantić, tadašnji državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Vlade Republike Srbije, kao protivkandidat, dr Vesna Jovanović biva postavljena na čelo Lekarske komore Srbije:

„Bila je to za mene gratifikacija i zadovoljstvo. Ja i dalje smatram da Lekarska komora Srbije treba da bude elitistička institucija koja štiti interese lekarstva. Uspela sam mnogo toga da uradim za to vreme, mada „su me sve vreme terali da trčim a vezali su mi ruke i noge“. Tako da se ta epizoda vrlo brzo završila time što sam bila smenjena. Nisam uspela da ostvarim svoje ideje koje su bile za dobrobit lekarstva i komore. Taj boravak u komori bio je za mene izuzetno inspirativan i ulagala sam veliki trud, ali to nije naišlo na plodno tle. Izgubila sam ogromnu energiju, moja porodica i deca su me molila da se toga manem. Bilo je i ucena, da se sklonim jer će mi se dati neka druga pozicija, ali mene to nije interesovalo jer ja imam svoju profesiju.“

Zanimljivim informacijama o dr Vesni Jovanović nikad kraja. Ona je diplomirani ekonomista za pružanje menadžment usluga u zdravstvu:

„Imala sam potrebu za nekim dodatnim obrazovanjem i onda sam na fakultetu univerziteta Megatrend sredinom 2005. godine upisala master studije iz ekonomije, položila desetak diferencijalnih ispita i onda za nekoliko godina diplomirala na menadžmentu iz zdravstva. Što bi jedan moj profesor rekao, kada nešto znaš uvek ćeš, u nekom trenutku, to znanje moći da implementiraš.“

Dr Vesna Jovanović: altruizam je suština lekarskog poziva 39457

 

Dugogodišnji trend odlaska zdravstvenih radnika iz naše zemlje bila je još jedna tema o kojoj smo sa doktorkom razgovarali:

„Kad pričamo o odlasku ljudi, to je ekonomska kategorija. Ne možete nekog naterati da ostane ovde ukoliko mu je na nekom drugom mestu bolje. Sada se govori o globalnom tržištu. Ljudi idu tamo gde im je bolje. Ovde su jedno vreme bili ekstremno loši uslovi u smislu nemogućnosti zapošljavanja u državnim zdravstvenim ustanovama što je ljude dovodilo u potpuno beznađe jer nisu mogli da formiraju porodice i da se stručno ostvaruju. To je trajalo skoro čitavu deceniju. Sada se to liberalizovalo. Sa stanovišta države to je neracionalno. Nemačka je procenila da joj je jeftinije da ne školuje svoj kadar već da uzme nekoga. Mi školujemo hiljadu ljudi godišnje, od toga polovina ode. To je zaista bacanje novca.

I kad odu mladi ljudi, a naročito je dramatično kad ode neko ko je vrhunski stručnjak u nekoj oblasti, koji godinama usavršava svoje znanje, to je za naš, ipak, bedan zdravstveni sistem ogroman šok.“

Dr Vesna Jovanović smatra da ne postoji savet za mlade ljude koji su, recimo, sada završili medicinski fakultet i započinju svoju karijeru jer nema potrebe:

„Svako od ljudi koji krenu da studiraju medicinu su inicijalno jako dobri đaci, posvećeni, altruisti, žele da pomognu. Njihova ideja je poštena. Ljudi na različit način percipiraju svoju karijeru, neko je strpljiv, neko nije. Poznati filozofi su rekli da postoje ljudi – biljke i ljudi – životinje, odnosno one koji ostaju tu gde su im koreni ili imaju potrebu da negde odu. Ja sam lično veliki pristalica ostanka. Mislim da čovek nikada ne može da bude ispunjen u potpunosti kad je negde drugde. Ne gledam to sa materijale strane, velika je satisfakcija pomoći nekom svom, nekome koga zna ili s kim može da ostvari neku empatiju.

Jer lečenje je vrlo kompleksan odnos, to je i ona priča pre i posle, ako razumete psihologiju i način razmišljanja pacijenta kroz generacije unazad lakše ćete moći da mu pomognete. Ja mislim da jedan srpski doktor mnogo bolje može da leči Srbina nego Danca zato što se mogu na različitim nivoima slojevito razumeti.

Postoji i to da nema veće tuge nego što je žal za zavičajem. Psiholozi kažu da se može porediti sa gubitkom člana porodice. Ali, ne osećaju svi ljudi isto, neko celu planetu oseća kao svoju zemlju.

Mislim da medicinu može da studira samo neko ko to zaista voli, da se tome potpuno posveti. Ja sam prebrojala da sam dežurala više od 1500 noći, da nisam bila kod kuće, tako da to zaista iscrpljuje na razne psihofizičke načine. Porodica trpi.“

Dr Vesna Jovanović: altruizam je suština lekarskog poziva 39457
Roditelji su najjači vetar u leđa

 

Dr Vesna Jovanović: altruizam je suština lekarskog poziva 39457
Ćerka Jelena i sin Svetozar – osmeh govori sve

 

Dr Vesna Jovanović: altruizam je suština lekarskog poziva 39457
Unuk Pavle – najveća radost

Prva informacija koju smo dobili o tome ko je dr Vesna Jovanović, kao čovek i lekar, bila je rečenica : „Ona je pomogla mnogima“. Dr Jovanović na to kaže da je u pitanju altruizam u potpunosti:

„Pošto sam ja rodom iz Male Krsne, sela u smederevskom kraju, jedan kolega je stalno govorio da sam ja „moravsko- stiški“ doktor, znači da ceo taj region sa Morave i Stiga gravitira ka meni. Ja se zaista trudim da ako treba i u nekoj drugoj instituciji pomognem. Mislim da je to cilj doktora – da pomogne u celini. Nije stvar samo da ti operišeš. Jedan moj profesor je govorio da ja znam kad se kome teli krava. Ja pričam sa tim ljudima o svemu spoznajući celinu problema i stvaram familijarnu atmosferu. Ja se osećam dobro zbog toga.“

Još jedan aspekt čini već bogatu karijeru dr Vesne Jovanović još potpunijom. Godine 2007. na preporuku prijatelja ulazi u svet sudsko medicinskog veštačenja i to joj obogaćuje i znanje i život.

„To je zahtevna profesija, ali istovremeno pruža određenu satisfakciju gde vi možete da pomognete instituciji, da razrešite problem u smislu mehanizma nastanka povreda. Presrećna sam što sam u tome.“

Naravno, bilo je u reči i o aktuelnoj epidemiološkoj situaciji, odnosno činjenici da je, sada već više od 1500 lekara potpisalo otvoreno pismo za smenu postojećeg Kriznog štaba. Jedna od njih je i dr Vesna Jovanović koja ima veliku zapitanost šta je Krizni štab jer, kako kaže, nigde ne postoji nijedno zvanično pojašnjenje:

„Postoje dva zakona po kojima se može postupati u ovoj situaciji. Jedan je Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti koji ne podrazumeva nikakav štab, već se zna na koji način stručne komisije daju svoje predloge Institutu za javno zdravlje „Batut“ i Zavodima na regionalnom nivou. Drugi zakon je o katastrofama i elementarnim nepogodama gde se osim poplava, požara i drugog, pominju i epidemije. Kod tog zakona postoji štab koji se zove Štab za upravljanje vanrednim situacijama kod koga se vrlo eksplicitno zna ko su članovi, ko komanduje (tu bi resorni ministar trebao biti komandant). Formiranje tog štaba se jeste dogodilo u martu ali nigde se ne može naći informacija da je formiran KRIZNI ŠTAB za koji ne znamo šta je i ko su njegovi članovi poimence.

Od doktora Kona nedavno smo saznali da je to štab koji ima 40 članova, oko 10 su doktori, dok su ostali političari, ekonomisti, policija, vojska i drugi, ali ipak ne poimence. Za mene kao građanina bi bilo značajno da znam na koji način se donose odluke u tom štabu, da li preglasavanjem, da li glasaju medicinski ili nemedicinski. Prosto, sa stanovišta transparentnosti bi to bilo značajno.

Sve kontroverze sa davanjem oprečnih izjava, sa različitim savetima, sa užasnim zastrašivanjem pa potom pisanjem sms poruka da je stanje dramatično…a zatim apsolutna relaksacija gde je sve liberalizovano i dozvoljeno, gde nismo znali da li taj štab i dalje postoji i da li je kraj epidemije. To je stvorilo veliku konfuziju kod građanstva i kod stručne javnosti.

Ja nisam ni u kakvoj organizaciji za prikupljanje potpisa za apel Ujedinjeni protiv kovida, ali sam prepoznala da bi bilo dobro da se pokaže neka doza odgovornosti. I u drugim zemljama postoje propusti, ali ja sam lično mišljenja da je nepotrebno obaveštavanje u 15h koje je psihološki potpuno destabilizovalo ljude i treba im po nekoliko sati da se vrate u normalu kad čuju te brojke. Jer, za stanovništvo nije od naročitog značaja ta sama cifra.

Mislim da je trebalo biti drugačije, da se apeluje na ponašanje, da se praktično striktne instrukcije daju kako da se ponaša, da je trebalo da se preventivnije deluje. Zakasnilo se sa delovanjem, bar 10-15 dana na početku u martu. Umesto toga, situacija je relativizirana kao nešto potpuno banalno i od samog vrha. Mislim da je bilo prerano popuštanje i da je to dovelo do prvog pika.

Sa stanovišta neke odgovornosti i svesti možda bi bilo dobro da se prizna da se napravila „greška u koracima“ od svih ljudi koje vidimo kao eksponente ili smatramo da su Krizni štab. Smatram da je transparentnost nešto što je najvažnije, kao i podela informacija.

Sada kada su ljudi počeli da blago ne veruju tom Kriznom štabu nakon onih BIRN-ovih podataka i tih kontroverza o nemogućnosti da se objasni šta se desilo, počeli su da se ponašaju odgovornije kada su sami preuzeli tu odgovornost na sebe. Za ovih pet meseci su već spoznali na koji način bi trebalo da se ponaša.

Nadam se da će sve dobro završiti , jer je to i na svetskom nivou potpuna nepoznanica, najvrsniji stručnjaci ne znaju šta je. Ne bi trebalo ni davati lažnu nadu o tome da ćemo se mi vakcinisati pre drugih. Potrebno je da neka izuzetno stručna osoba ili više njih daju konzistentne informacije a ne da one budu disonantne praktično u jednom danu, što stvara konfuziju kako kod građana, tako i kod doktora. Jer mi ne dobijamo nikakve preporuke kako ćemo se ponašati sa našim pacijentima.“

I dok nas doktorka užurbano napušta, jer, naravno, pacijenti čekaju, osećamo zahvalnost, ostvarenu prisnost i imamo nove teme za razmišljanje. Koliko borba traje? Sa čim tačno? Samim sobom ili onim što život donese? Pitaćemo to našeg narednog sagovornika, nekog ko ume i može da samim sobom da odgovor na ova pitanja.

3.7 3 votes
Article Rating
Prijavljujem se
Obavesti me o
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments