„Ti si mnogo dobar čovek ali ti se to ne vraća dobrim…“ Ovako otprilike počinje svaki pokušaj proricanja budućnosti. Vrlo lukave gatare, vidovnjaci, beli magovi i drugi prevaranti mogu mnogo da zarade kombinujući ljudsku lakovernost i svoje poznavanje psihologije. Kako svi mi o sebi imamo lepo mišljenje, ova rečenica sigurno „pali“ kod svake žrtve koju je neka nesreća naterala da pomoć potraži od „proroka“.

Sujeverje je oduvek bilo predmet eksploatacije i velika mogućnost da se ostvare lični uticaj i korist. Možda najveći spomenik tome predstavlja antičko proročište u Delfima, koje se upravo zahvaljujući praznoverju i potrebi i želji ljudi da saznaju budućnost izdiglo do najmoćnije tačke u čitavom antičkom svetu i to u periodu koji je trajao gotovo čitavih desetak vekova…

Stari Grci su verovali da je vrhovni bog, Zevs, da bi otkrio gde je središte Zemlje, pustio na slobodu dva orla sa dva njena kraja da se sastanu na pola puta, kako bi se videlo gde je Zemljin “omphalos” tj. pupak. Orlovi su se sastali nad Delfima, te su za to mesto Grci verovali da je centar sveta. Sama ta “činjenica” već je bila dovoljna pa da to mesto bude izuzetno i pogodno za proročište.

U VII veku p.n.e. Delfi postaju nezavisan polis (grad-država). Ovim činom Delfi su postali religiozni i politički centar helenskog sveta, što im je omogućavalo položaj na koji ni jedno drugo svetilište nije polagalo pravo. U narednim vekovima Delfi postaju centar velike moći i bogatstva oko koga su se vodili četiri „Sveta rata“.

Najvažnija ličnost u svetilištu je bila Pitija, žena kroz koju je lično bog Apolon saopštavao proročanstva. Pitije su bile starije žene i nisu bile obavezno aristokratskog porekla niti su morale biti posebno školovane. Jednostavno, služile su kao medijum kroz koji se Apolon obraća smrtnicima. U početku je delovala samo jedna Pitija, ali pošto su potrebe za proricanjem narastale i postale brojnije, pridodate su joj još dve. Tokom ceremonije, Pitija bi sedela na tronošcu, žvakala lovorovo lišće i udisala isparenja iz pukotine u steni u samom svetilištu. Nedavna geološka ispitivanja ukazuju da je mesto proročišta mlada geološka raselina i da je moguće da su u drevnim vremenima ovde izlazili laki ugljovodonični gasovi iz bitumenoznog krečnjaka koji imaju opojan efekat. Ovo „komuniciranje s bogovima“ bi smo danas nazvali drogiranjem. U stanju opijenosti, Pitije bi ispuštale neobične glasove i krike koje su jedino „razumeli“ sveštenici koji su „Apolonove reči“ prevodili hodočasnicima.

Ovi odgovori su uglavnom bili dvosmisleni. Krez, vladar Lidije, tražio je savet od Delfa pre nego što je napao Persiju, i prema Herodotu, dobio je odgovor: „Ako to uradiš, uništićeš veliko carstvo.“ Krez je smatrao da je odgovor povoljan i krenuo u rat ali je bio poražen (a njegovo carstvo je, naravno, uništeno). Interesantan je i sledeći primer: prema predanju, Pitija je odgovorila jednom hodočasniku sledeću rečenicu: “Ibis redibis numquam peribis in bello”. U prevodu, to bi moglo značiti: “Ići ćeš, vratićeš se, nikad nećeš poginuti u ratu”. Međutim, ako zarez stavimo iza numquam, dobiće se sasvim suprotan smisao, tj.: “Ići ćeš, nećeš se nikad vratiti, poginućeš u ratu”.

Proročište je bilo i mesto velikih zloupotreba. Kada je Pizistrat uveo tiraniju u Atini, taj način vladanja su nastavili i njegovi naslednici. Pobornici čuvene atinske demokratije nisu birali sredstva da ih uklone s vlasti, pa su podmitili Pitiju da Spartancima prenese Apolonovo naređenje da oslobode Atinu od tirana. Iako su im Pizistratovi naslednici bili prijatelji, Spartanci su, u strahu da ne uvrede boga, poslušali proročište i tako se Atina se oslobodila tiranije koja trajala 36 godina.

Delfi su vremenom postali centar velikog bogatstva. Neprocenjivi pokloni su predstavljali znak zahvalnosti za dobre savete u vezi započinjanja rata, osnivanja kolonije ili drugog važnog poduhvata. Ono što je danas Savet Bezbednosti UN, to su u Staroj Grčkoj bili Delfi jer skoro nijedan rat nije pokrenut ili završen bez dozvole proročišta.

Po rimskom osvajanju Grčke, Delfi polako gube značaj, da bi ga konačno izgubile pod uticajem hrišćanstva. Vizantijski car Julijan, sinovac Konstantina Velikog, je bio poslednji mnogobožac na vizantijskom prestolu. Naime, napustio je hrišćanstvo i vratio se staroj veri svojih predaka. Zbog toga je prozvan Apostata, odnosno otpadnik. Pre pohoda na Persiju uputio je svog izaslanika u Delfe da od Apolona dobije odgovor šta ga čeka u ratu. Tada je Pitija izrekla svoje poslednje proročanstvo:

„Poruči svom caru: u truleži je propao izdeljan dvorac;

Svoj hram je napustio Apolon bedni, ne prorekavši nikom lovor i slavu,

Izvor zaneme i potok presuši, a mnogo toga je imao još reći.“

            Julijan je ubrzo poginuo, a hrišćanski car Teodosije Veliki je konačno zabranio ovaj drevni paganski kult 394. godine.

Vladimir Rajčić
Latest posts by Vladimir Rajčić (see all)
0 0 vote
Article Rating
Tagged
Prijavljujem se
Obavesti me o
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments