Katolički svetac – pripravnik

Njima na čast …

 

Puno je kontroverzi u opisima dešavanja  na području Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata. Kada se uzme u obzir veliki broj žrtava i sve strahote, razumljiva je ostrašćenost s kojom se opisuju ličnosti i događaji iz tog perioda. Zbog te ostrašćenosti često dolazi do potpuno suprotnih stavova o tome ko je žrtva, a ko zločinac, ko je heroj, a ko izdajnik. Jedan od najboljih primera „crno-bele“ istoriografije je opis lika i dela zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca.

Dok ga je Katolička crkva 1998. godine proglasila „blaženikom“, što je prvi korak ka proglašenju za sveca, za mnoge Srbe on je duhovni otac Pavelićeve NDH i jedan od učesnika u stravičnom genocidu, koji je naš narod preživeo. Međutim, ako bismo „hladne glave“ uporedili obe verzije, čini mi se da bi shvatili da je istina „negde između“.

Alojzije Stepinac je rođen 8. maja 1898. godine u selu Krašić kod Zagreba, u bogatoj seljačkoj porodici. Posle završene gimnazije, 1916. godine je mobolisan i poslat na italijansko ratište. Tamo je ranjen i zarobljen, ali uspeva da pobegne iz zarobljeništva i priključuje se srpskoj vojsci kao dobrovoljac na Solunskom frontu.

Posle rata se vraća na imanje svog oca, gde upoznaje svoju veliku ljubav, učiteljicu Mariju Horvat. Verili su se ali do svadbe, ipak, nije došlo.

Zatim odlazi u Rim, gde je na Gregorijanskom sveučilištu sedam godina studirao i stekao titulu doktora teologije. U jesen 1930. godine postaje sveštenik, a već 1932. je imenovan za nadbiskupa -koadjutora (pomoćnik i budući naslednik nadbiskupa). Ovako brzo sticanje visokog čina bilo je iznenađenje za sve, pa i za mladog Stepinca. Kako je za mesto budućeg nadbiskupa mogao biti postavljen samo neko koga prihvataju i Vatikan i kralj Aleksandar Karađorđević, to su otpali mnogi stariji pripadnici visokog katoličkog klera, jer nisu imali obostranu podršku. Na kraju se došlo do mladog doktora teologije sa Gregorijanskom diplomom i dobrovoljca sa Solunskog fronta.

Posle smrti svog prethodnika, 7. decembra 1937. godine Alojzije Stepinac postaje zagrebački nadbiskup sa samo 39 godina.

Odmah po stvaranju Nezavisne Države Hrvatske, aprila 1941. godine daje veliku podršku i blagoslov novoformiranoj državi.

ALOJZIJE STEPINAC 6393

Tada dolazi do strašnog genocida nad Srbima, Jevrejima, Romima i svima koji bi se suprotstavili novoj vlasti. Stepinčevo (ne)delovanje u ovom periodu je i danas predmet oštrih rasprava.

Kao i Katolička crkva u celini, na čelu sa papom Pijem XII, i zagrebački nadbiskup se tokom celog Drugog svetskog rata kukavički držao pasivno prema svom užasu koji ga je okruživao. U doba najgorih hrvatskih zločina, nezabeleženih u svetskoj istoriji, Alojzije Stepinac je jednostavno okrenuo glavu i nije smeo da pisne protiv đavoljih slugu.

ALOJZIJE STEPINAC 6393

U vremenu zla, kakvo ne pamti čovečanstvo, ovaj crkveni poglavar nije imao grama hrabrosti i hrišćanske vere da, barem, pokuša da učini bar jedno dobro delo. Sedeo je ko usran i čekao da se sve samo od sebe završi …

ALOJZIJE STEPINAC 6393

Ajde da budemo realni, Stepinac nikada nije podržavao zločine ali nije ni prstom mrdnuo da ih spreči.

Svakako da Stepinac nije imao moć da potpuno osujeti ustaški režim u zločinačkoj nameri, ali je njegov autoritet i autoritet Katoličke crkve u hrvatskom narodu sigurno bio toliko veliki da je mogao ozbiljno da otupi oštricu ustaškog noža i smanji broj žrtava, čija je jedina krivica pripadnost drugom narodi ili veri.

Stepinac je imao aktivnu ulogu jedino u pokatoličavanju oko 250.000 pravoslavnih Srba. Kako su ustaške vlasti otvoreno pretile Srbima da ih čeka sigurna smrt ako ne pređu u katoličanstvo, to su mnogi pristali na to da bi sačuvali svoje živote. Biografi koji Stepinca predstavljaju u pozitivnom svetlu, tvrde da je to radio kako bi spasao što više života („Kada prođe ovo vrijeme ludila i divljaštva, ostat će u našoj Crkvi oni, koji budu konvertirali zbog uvjerenja, dok će se ostali, kada opasnost prijeđe, vratiti u svoje.“).

Sporadični protesti upućeni Paveliću i drugim hrvatskim čelnicima zbog mnogih zločina postaju malo češći i oštriji tek od 1943. godine, kada je bilo sve očiglednije da će Nemačka izgubiti rat. Iako je znao za nebrojene hiljade žrtava Jasenovca, samo je jednom protestvovao Paveliću, kada su u ovom logoru streljani sedmorica slovenačkih sveštenika. Kada su Jevreji vozovima bili deportovani u koncentracione logore, insistirao je na humanom postupanju, te što boljoj ishrani i medicinskoj nezi. Njegovi protivnici u ovome vide licemerje, jer ne osuđuje postojanje logora, dok njegovi simpatizeri tvrde da on nije mogao tu ništa drugo da učini, osim da barem malo ublaži ljudske patnje.

Kada se sve sabere, skromno i mlako delovanje nadbiskupa Stepinca na sprečavanju ustaškog genocida nije imalo skoro nikakvog efekta.

Kraj rata i novu komunističku vlast dočekao je u Zagrebu. Ubrzo po oslobođenju je uhapšen i pušten posle dve nedelje pritvora. U početku je imao korektan odnos sa Titom, ali, pošto su komunisti počeli da nacionalizuju crkvenu zemlju, dolazi do sukoba koji je rezultirao novim hapšenjem u septembru 1946. godine. Na montiranom procesu Alojzije Stepinac je osuđen na 16 godina zatvora.

ALOJZIJE STEPINAC 6393

Posle izdržanih 5 godina u zatvoru Lepoglava, pod raznim stranim uticajima i iz želje komunističkih vlasti da se približe zapadu, Stepinac je pušten na slobodu. Do svoje smrti 1960. godine živeo je u nekoj vrsti kućnog pritvora u rodnom selu Krašić. 1952. godine Vatikan ga je imenovao za kardinala, što je dodatno pogoršalo odnose Jugoslavije i Svete stolice. Mnogi poštovaoci Alojzija Stepinca danas veruju da je u zatvoru bio trovan i da je to uzrok njegove potonje bolesti i smrti.

Pošto je trenutno „blaženik“, jednog dana će postati „svetac“ … Njima na čast, nama za nauk …
Vladimir Rajčić
Latest posts by Vladimir Rajčić (see all)
0 0 vote
Article Rating
Tagged
Prijavljujem se
Obavesti me o
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments