Nauka kaže da smo biološki predodređeni da spavamo iz dva dela. Iako je buđenje tokom noći veliki problem za većinu ljudi ga doživljavaju, postoje dokazi iz najranije istorije čovečanstva da je period buđenja između dva odvojena ciklusa spavanja bila norma i nešto sasvim uobičajeno.

Postoje brojni zapisi o takozvanom segmentiranom spavanju – od medicinskih tekstova do sudskih zapisa i dnevnika zapadne kulture do navika u afričkim i južnoameričkim plemenima, sa čestim referencama na „prvo“ i „drugo“ spavanje.

Evolucija sna

Čarls Dikens 1840. u svom delu „Barnaby Rudge“ napisao je: „Znao je ovo, čak i nakon straha koji ga je pratio od prvog spavanja…“.

Antropolozi su pronašli dokaze da se tokom predindustrijske ere u Europi spavanje u dva odvojena ciklusa smatralo pravilom. Vreme za san tada se nije određivalo po dobu dana, već po tome da li je bilo poslova koji su trebali da se obave.

Istoričar A. Rodžer Ekirč pisao je da bi ljudi išli na počinak sat do dva nakon zalaska sunca, probudili bi se nekoliko sati kasnije, pa bi bili budni sat ili dva, a potom bi ponovno išli na spavanje do zore.

U period između dva spavanja, ljudi bi se opuštali, razgovarali ili obavljali neke poslove. Neki bi se upuštali u aktivnosti poput šivenja, cepanja drva ili čitanja, oslanjajući se na svetlost uljanih lampi. Ono što je zanimljivo, a o čemu nema zapisa, je to kako su ljudi kroz ta dva podeljena ciklusa sna imali problema sa nesanicom.

Biološki temelji

Manje dramatični oblici bifaznog sna postoje i u današnjem društvu, i to u kulturama gde je obavezna „popodnevna dremka“. Naš unutarnji sat se lako prilagođavao takvom rasporedu, pa se smanjivao i osećaj budnosti u popodnevnim satima ranog poslepodneva.

U ranim 1900-im, psihijatar Tomas Ver proveo je laboratorijski eksperiment u kojem je grupu ljudi izložio kratkom fotoperiodu, odnosno, ostavljao ih je u mraku 14 sati svakog dana umesto tipičnih osam, punih mesec dana.

Bilo je potrebno neko vreme da im se san reguliše, ali krajem treće nedelje javio se dobro poznati obrazac spavanja u dva odvojena ciklusa. Prvo su spavali oko četiri sata, potom bi se probudili i bili budni od jednog do tri sata, a onda bi ponovno zaspali na oko četiri sata. To je uzeo kao potvrdu da je čovek biološki predodređen na takvu vrstu spavanja.

Prednosti i mane

Današnje društvo nam ne dopušta takvu vrstu fleksibilnosti. Vlada mišljenje da je neprekidnih sedam do devet sati sna najbolje za odmor i regeneraciju organizma. Međutim, takav sistem spavanja ne odgovara baš svima. Postoje ljudi koji kod kojih spavanje tokom noći traje kraće, ali zato obavezno spavaju u toku dana u proseku oko 90 minuta.

Popodnevni odmor je veoma važan za pamćenje i učenje, kao i za povećanje budnost i poboljšanje raspoloženja. Kada ne spavamo dovoljno, bilo da to činimo u kontinuitetu ili iz dva dele, to negativno utiče na svaki deo tela, na naš fizički izgled i zdravlje.

U današnje vreme teško je imati dovoljno vremena za san, a posledice neispavanosti dolaze na naplatu kasnije, kroz smanjen imunitet, povećan nivo stresa ili sklonost gojenju.

 

Izvor: N1

0 0 vote
Article Rating
Prijavljujem se
Obavesti me o
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments