Krvava završnica na Pacifiku

 

U prošla dva teksta „POPORTALA“ smo naučili ponešto o početku i najvažnijoj bici u Drugom svetskom ratu na područiju Tihog okeana. U ovom i narednom ćemo saznati i kako je završen ovaj sukob dve velike nacije potpuno različitih kultura i shvatanja ratnih običaja.

U proleće 1945. godine rat u Evropi je skoro bio završen. Na Pacifiku je bila slična situacija uz jednu ogromnu razliku – Japanci su imali drugačiji način razmišljanja od Nemaca.

Do tog trenutka Japan nikada nije izgubio rat, niti je neprijateljski vojnik kročio na tlo Japana.

Poraz u njihovom načinu ratovanja, jednostavno, nije predviđen. Predaja je smatrana najvećom sramotom za jednog vojnika, pa su zbog toga pružali otpor do poslednjeg metka, a u krajnjoj nemoći bi izvršili samoubistvo. Umreti za Japan, umreti za Cara, koga su smatrali božanstvom, bila je najveća čast za Japanca vaspitavanog od malih nogu u jednom strogo militantnom društvu.

Jedna po jedna vraćane su teritorije koje je Japan zauzeo od početka rata. Napokon, došao je red i na teritoriju samog Carstva Izlazećeg Sunca. Ostrvo Okinava se smatralo delom Japana iako je dosta udaljeno od četiri ostrva koja čine ovu zemlju i nema puno sličnosti i veza sa maticom.

Japanska komanda nije imala nikakvih iluzija da ga može odbraniti ali joj je bilo potrebno više vremena da što bolje pripremi odbranu glavnih četiri ostrva.

Poslali su u sigurnu smrt preko sto hiljada vojnika da do poslednjeg čoveka brane Okinavu. Najveći bojni brod na svetu, „Jamato“ je krenuo u samoubilačku misiju da se usidri uz obalu i sa svojih devet moćnih topova kalibra 46 cm pomaže pešadiju na kopnu. Ovu grdosiju od 72 000 tona potopili su američki avioni pre nego što je stigao do Okinave. A ionako je imao goriva samo za put u jednom pravcu, a ne za nazad …

Uz sve ovo, Japanci su rešili i da žrtvuju najveći broj svojih pilota do tada u napadima kamikaza.

Bitka je počela 1. aprila 1945. godine i trajala je 87 dana. To je bila najveća pomorsko – kopneno – vazdušna bitka u istoriji.

Zbog velikog inteziteta paljbe iz svih kalibara, nazvana je „Čelični tajfun“. Čak 1600 savezničkih brodova svih vrsta činilo je flotu koja je krenula u osvajanje ovog ostrva. Za tri meseca bitke Japanci su je napali sa oko 1900 kamikaza koji su potopili 34 (uglavnom manja) broda i još preko 350 oštetili, među kojima i mnoge velike brodove.

Posle do tada neviđene artiljerijske pripreme sa mora i iz vazduha, američki vojnici su se iskrcali na severni deo ostrva i za 20-ak dana ga relativno lako zauzeli. Pakao je nastao kada su počeli sa osvajanjem južnog dela ostrva, gde su mnoge pećine i tuneli pružali odličnu zaštitu japanskim vojnicima, rešenim da što skuplje prodaju svoju kožu.

Svaki pedalj ovog brdovitog dela ostrva postao je smrtonosna klopka za Amerikance. Uprkos apsolutnoj dominaciji u tehnici, napadač je trpeo stravične gubitke.

BITKA ZA OKINAVU 1991

Na kraju, od posledica bombardovanja prašume Okinave su pretvorene u spaljene pustinje. Skoro sve kuće na ostrvu su srušene. Oko 150 000 civila je poginulo. Pre bitke japanska propaganda im je govorila da su američki vojnici najgori varvari i da će ih mučiti i silovati ako im se predaju.

Pošto „pobednik piše istoriju“, a on kaže da su te civile uglavnom pobili Japanci ili su pomrli od gladi u pećinama, neželeći da se predaju, recimo da je bilo tako.

Osim 110 000 poginulih japanskih vojnika, preko 7500 njih se predalo, što je ogroman broj kad se uzme u obzir doktrina apsolutne zabrane zarobljavanja.

Fanatičnost kojom su već pobeđeni Japanci branili Okinavu bila je znak šta Amerikance čeka ako se iskrcaju na glavni deo neprijateljske teritorije. Tu spremnost na žrtvovanje Zapadnjaci nisu mogli da shvate ali su bili svesni koliko će ih koštati invazija na Japan. Zbog toga su se opredelili za „jeftiniju varijantu“ – atomsku bombu.

 

Usкоro: Po jedna bomba za Hirošimu i Nagasaki

 

OKINAVA DANAS

Posle bitke, ostrvo potpada pod američku upravu sve do 1972. godine kada Japan vraća suverenitet nad Okinavom. Međutim, i dalje više od trećine ostrva, i to njegovog najlepšeg dela, čine američke baze. Do sada je bilo nebrojeno demonstracija i zahteva da Amerikanci napuste ostrvo. Njihovi vojnici ne odgovaraju japanskim vlastima već isključivo svojim, što rezultira njihovim bahatim ponašanjem i neretkim slučajevima silovanja. Netrpeljivost Okinavljana prema Amerikancima je ogromna i otvorena.

Ako se ikada pojavite na ovom čarobnom ostrvu, sigurno će vas zameniti sa Amerikancem. Zbog toga, jedna od najbitnijih rečenica je: „I am not an American!“

Vladimir Rajčić
Latest posts by Vladimir Rajčić (see all)
0 0 vote
Article Rating
Tagged
Prijavljujem se
Obavesti me o
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments