BOJ NA ČEGRU

Čas istorije

„Eto, baš onomad čita mi Melanija kako je jedna lađa propala na moru i svi se podavili, a samo jedan se spaso na jednoj daski, pa se i on posle jednog dana udavio. Pa sad, otkud se u knjizi zna šta je on radio i razgovaro se sam, kad posle njega niko nije osto … “

  popadija Persida, „Pop Ćira i pop Spira“, Stevan Sremac

 

U istorijografiji je puno primera da su neki događaji do detalja opisani, iako je sigurno da nema mogućnosti da se sazna prava istina. Neki smatraju kralja Milutina pedofilom, a ne znamo ni koje je godine rođen, a kamoli šta je radio u krevetu. Drugi tvrde da je Miloš Obilić podigao manastir Tumane, a ne zna se ni ko je uopšte bio taj srpski junak koji je ubio Murata, ni kako se tačno zvao, ni odakle je. Još jedna opšte prihvaćena teza je da je Stevan Sinđelić, kada je shvatio da je poraz neizbežan, pucao u barut i digao u vazduh sebe, preostale Srbe i mnoge Turke.

 

 

Da li je nekome palo na pamet da su u toj eksploziji poginuli svi koji bi mogli da posvedoče da je baš Sinđelić to uradio, a da nije neko drugi?

No, krenimo redom…

 

Posle velikih pobeda srpskih ustanika od 1804. do 1807. i relativno mirne 1808. godine, usledio je period koji će biti prekretnica Srpske revolucije. U proleće 1809. Srbi kreću sa četiri vojske protiv Turaka. Najznačajniji pravac napada je bio prema Raškoj i Crnoj Gori kojim je komandovao lično Karađorđe. Na istoku, prema Vidinu, je bio Milenko Stojković, a na zapadu, prema Drini, Sima Marković.

Najvećih problema je bilo u vojsci koja je išla prema Nišu. Umesto da za komadanta postavi prekaljenog ratnika, Petra Dobrnjca, Karađorđe je imao više poverenja u politički podobnog Miloja Petrovića. Tu je odmah došlo do sukoba jer Dobrnjac nije prihvatao da mu komanduje vojnički neuki Miloje. Otvorena netrpeljivost se proširila i na niže starešine, koji su se podelili u dva tabora.

Turci su iskoristili srpsku neslogu i 31. maja 1809. napali istureni šanac na brdu Čegar kod Niša, kojim je komandovao resavski vojvoda Stevan Sinđelić, čovek odan vojvodi Dobrnjcu.

Prvo pokušavaju da podmićivanjem osvoje šanac i šalju vojvodi čizmu punu dukata i obećanje da će dobiti još puno toga ako napusti šanac. Sinđelić im vraća tu ponudu i šalje im čizmu punu kuršuma (kuglica olova, tadašnjih metaka) uz obećanje da će dobiti još puno toga ako napadnu šanac.

Vojvoda Stevan Sinđelić i njegovih 3000 ustanika su dugo junački odolevali napadima višestruko brojnijih Turaka. Međutim, Miloje Petrović je doneo katastrofalnu odluku da niko ne napušta svoje šančeve, već da svako brani svoj. Uzalud je bilo herojstvo Resavaca jer pomoć neće stići.

 

 

Za razliku od Srba, ionako brojniji Turci stalno dobijaju nova pojačanja, tako da su, uz velike gubitke, ipak prodrli u čegarski šanac. Kad je sva nada u pobedu bila izgubljena, Srbi dižu u vazduh skladište baruta (Sinđelić ili neko drugi?). U toj ogromnoj eksploziji ginu svi preostali ustanici i veliki broj Turaka.

Jedini Srbin koji je preživeo ovu bitku bio je Sinđelićev konjušar, kome je vojvoda naredio da se obuče u tursku odeću i na vojvodinom konju umeša među Turke a potom pobegne, i sve to jer mu je bilo žao svog konja…

 

 

Osmanlije su od lobanja izginulih Resavaca podigli Ćele kulu, jedinstvenu građevinu kao opomenu nepokornoj raji.

Vladimir Rajčić

Vladimir Rajčić

Autor kolumne "Čas istorije"
Vladimir Rajčić

Latest posts by Vladimir Rajčić (see all)