BEOGRAD –Iako je sport sinonim za zdravlje, profesionalno bavljenje sportom sa sobom nosi veliki stres. Mnogi slavni sportisti svoje detinjstvo posvetili su isključivo sportu, odrasli su prerano i nisu iskusili dečje radosti.

Uz svu slavu, stres i naporan dugogodišnji rad dolaze i posledice koje se najčešće odraze na psihu.

U julu ove godine svet sporta ostao je šokiran kada se saznalo da je dvadesetdvogodišnja sportistkinja Čoi Suk-Hjeon oduzela sebi život.

Kako su pisali mediji, pronađena je mrtva u sobi u Južnoj Koreji posle žalbi da trpi fizičko i psihičko nasilje od trenera.

Istog meseca velika tragedija potresla je Rusiju kada je juniorska svetska prvakinja u umetničkom klizanju Jekaterina Aleksandrovskaja pronađena je mrtva u Moskvi, a prema preliminarnim nalazima policijske istrage takođe je reč o samoubistvu.

Svaki roditelji želi da mu dete bude uspešno, srećno i zadovoljno. Ali koliko su ambicije roditelja realne, ko su ljudi koji treniraju našu decu i na koji način deca izalze na kraj sa pritiskom roditelja, trenera i okoline?

Pedagog Snežana Golić smatra da se dešava sve češće da pritisak koji trpe sportisti vodi do autodestruktivnog ponašanja.

Dodaje da profesionalni sport podrazumeva ozbiljan psihološki rad na sebi kako možemo da se nosimo sa svim što ta profesija sa sobom nosi, veliki uspesi, neuspesi i medijsku pažnju

„To je neuvažavanje nekih drugih delova naše ličnosti koje stoje po strani dok svi gledaju samo zlato i rezultate koje postižemo“, navodi Golićeva za Televiziju „Prva“.

Navodi da je izuzetno je važno da sportisti rade na sebi i imaju stručnu podršku kako bi našli unutrašnju motivaciju za bavljenje sportom.

Deca, roditelji i treneri treba da vode računa u svestranom razvoju ukoliko nam izmakne profesija, smatra Golićeva.

Sportisti često grade svoj identitet tako što ga poistovete sa svojom ulogom na terenu. Kada ostanu bez te uloge na bilo koji način, oni ne mogu da nađu svoju svrhu i postaju destruktivni čak i do samoubistva ili najčešće to ih vodi do neispunjenog života, navodi ona.

„Da bismo to izbegli, moramo da razvijamo kod dece svestrana interesovanja. Postoje alternative, možeš da budeš advokat, pekar, imaš više mogućnosti“, smatra Golićeva.

Navodi kako se alternative zapostavljaju, a nakon 20 godina teško je uključiti se u nove tokove i pratiti sve, te ostajemo začaureni tamo gde smo se našli.

„Roditelji već sada zovu svoju decu imenima poznatih fudbalera i imaju velike planove, a to potpiruju i mnogi treneri što je posebno loše“, ocenjuje Golićeva.

Dodaje da su neka deca trenutno talentovana, ali da mnogo kockica treba da se složi da bi taj talenat pronašao svoj put i ima mnogo neizvesnosti i rada na svemu dok roditelji i treneri malom detetu već stvaraju identitet profesionalne sportiste.

Smatra da je dobar trener onaj koji razgovara sa decom, ne ponižava ih, komunicira tako što uvažava celokupan razvoj deteta, ne gleda samo talentovane i one u kojima vidi kasnije uspeh ili zaradu i vodi računa o emocijama dece koja su na klupi i daje im šansu kad god se za to ukaže prilika.

Autor: B92

0 0 vote
Article Rating
Prijavljujem se
Obavesti me o
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments