Banka-banka-kladionica-pekara-pekara-banka

Kaže komšija: O, bože, što se nisam rodio kao bankar. Kako to komšija da se rodiš kao bankar, moraš prvo beba da budeš, pa školarac, pa student, pa tek onda da te neko ugura u bizniz i da napravi velike pare.

Ma ne to, kaže, misllio sam da radim u banci. A za to moraš da se rodiš, da budeš strpljiv, vredan i obrazovan ekonomsko-finansijski. Redovna plata, sedim za kompjuterom, imam ozbiljan izraz lica, delim uplatnice i papire na potpisa, uplata, isplata milina. Uto stiže Vesna, ona radi upravo to, u banci.

Oči su joj krvave, nervozno pali cigaretu, vidno bludi očima po prostoru oko sebe i tu, na ulici, gde smo se sreli, čuvši šta je ovaj rekao, izgovara: „Da se mi, komšija lepo zamenimo, ja da budem železničar, a ti da radiš u ovoj mojoj banci“. Da se razumemo, inostrana banka, kapitalizam, plata veća od prosečne.

Radno vreme takođe inostrano i kapitalističko. Pauza isto takva. Prekovremeni rad afrički. Kao crni kopači dijamanata.


Znači, ne bih ja mogla da radim u banci, pa ne znam koliko da plaćaju. U kladionici, na primer, hmm, možda i bih, ali u pekari, šanse nema, isto kao u banci.

Zašto pominjem baš ove tri institucije naše države i namerni kažem institucije, jer Srbin nikako ne bi mogao da živi a da na štrafti u dužini od 100 metara nema bar tri banke, dve kockarnice i četiri pekare. Ideš tako ulicom Požarevca i gledaš izloge, a izlozi su banka-banka-pekara-kladionica, pekara, banka, kladionica.

Nađe se i poneka prodavnica patika, ali to je već druga priča i drugi grad. Koliko nas Požarevljana ima kada su nam potrebne tolike banke? I kako sve one rade? I kako to da je u bankama uvek gužva?

I u pekarama. Ludilo; kao da niko više ne kuva, nego ceo grad jede po pekarama. I, naravno, kladionice, u koje ne možeš da zaviriš kroz izlog, jer je oblepljen, ali ti je pričao neko ko ide da uvek ima mušterija.

Ne znam šta bi sa onim zakonom da kladionica, ili kako ih ja zovem od milošte, kockarcnica, ne može biti u blizini škole, ali znam da tako lepo umeju da svetle noću da bi baš bila šteta da ih zatvore.

I tu u pekarama i kockarnica radi neki svet, neki ljudi koji se bore da opstanu, ovi prave ‘leba i peciva, ovi prodaju nadu za pare. Što bi mi sad bili pametni, pa da nam smeta tolika koncentracija pomenutih institucija na malom prostoru.

To rade stručnjaci koji su tačno procenili koliko jednom gradu od 40-50 ‘iljada stanovnnika treba ‘leba i igara. Banke računam u folder „Igra“ , jer nema lepše igrarije od one koje bankari smisle za prost narod.

KAD ZAŠUŠTI LOVA MEĐ' PRSTIMA 23337
Šta je to naspram Las Vegasa?

Tu ti ide neko održavanje, pa kamata, pa telefonsko i internet informisanje, pa limiti, pa razrezi, pa istek kartice i zamena za novu i šta ti ja znam šta još, nisam bankar, znam samo da je lep prastari običaj isplate „na ruke“, iliti „keš“ zaboravljen i izbačen kao kao stara krpa. A ima li šta lepše nego kad zašušti lova međ’ prstima, a buđelar se naduje?

Ovako, vučeš neku plastiku i ne osećaš se kao da imaš para. Legne ti tvoja enormno vioka plata na račun, a ti drž’ za plastiku, pa na bankomat. Pa posle u pekaru da se nahraniš i na kraju završiš u kockarnici, ne bi li uvećao svoj kapital.

I sve ti je blizu i usput.

Autor:L.Likar

0 0 vote
Article Rating
Prijavljujem se
Obavesti me o
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments