„Kada odbaciš sve misli o životu i smrti,
 Moći ćeš potpuno da prestaneš da poštuješ svoj zemaljski život.
 To će ti takođe omogućiti da usmeriš pažnju na uništenje neprijatelja sa nepokolebljivom odlučnošću, dok istovremeno poboljšavaš svoje letačke veštine.“
odlomak iz priručnika za pilote kamikaze

 

            Velike razlike u običajima ratovanja između različitih društava naročito su došle do izražaja u II svetskom ratu na Pacifiku. Američka vojska se držala evropske tradicije i Ženevskih konvencija po kojima je bilo zabranjeno mučenje i ubijanje zarobljenika. Sa druge strane, Japanci su poštovali svoj Bušido kodeks, drevna samurajska ratna pravila. Za japaskog ratnika nema veće sramote od zarobljavanja. Zarobljenik je lišen ljudskog dostojanstva i samim tim, neprijatelj može da ga muči ili ubije bez trunke samilosti. Zato su srednjevekovni samuraji u slučaju poraza izvodili „sepuku“, ritualno samoubistvo (u Evropi i Americi se često koristi pogrešan izraz „harakiri“). Razvoj naoružanja u XX veku omogućio je mnogo efikasniji način samoubistva…

Kamikaze na japanskom znači božanski vetar. Tom rečju je nazivan tajfun koji je 1281. godine potopio flotu mongolskog osvajača Kublaj – kana. Zvaničan naziv za japanske pilote – samoubice je bio „Specijalna napadačka jedinica“. Izraz „kamikaze“ se koristio neformalno i tek je posle rata postao sinonim za ljude koji su svesno žrtvovali svoj život da bi neprijatelju naneli što veće gubitke.

Prvi slučaj da se japanski pilot namerno zakucao u američki brod zabeležen je već u napadu na Perl Harbur, 7. decemra 1941. godine. Dakle, od samog početka rata na Pacifiku, u slučaju teškog oštećenja aviona, japanski piloti bi radije izabrali herojsku smrt, nego zarobljavanje, koje je smatrano najvećom sramotom za njih i njihove porodice.
Posle mnogih izgubljenih bitaka, japanska carevina se u jesen 1944. godine našla pred porazom. Do tada, nikad u istoriji Japan nije izgubio rat, niti je neprijateljski vojnik kročio na tlo četiri ostrva, koja čine ovu zemlju.

Očajna situacija navela je carsku vrhovnu komandu na očajnički potez. Oktobra 1944. godine u Bici u zalivu Lejte na Filipinima prvi put su poleteli piloti sa namerom da se svojim avionima krcatim eksplozivom zalete u neprijateljske brodove. Kamikaze su u početku imale velikog uspeha. Naročito je veliki bio strah koji su širili među američkim mornarima. Nema vojnika koji ostaje ravnodušan prema saznanju da protivnik ne pokušava da, kao i on, preživi već se svesno žrtvuje.

Ovaj način ratovanja, potpuno nerazumljiv zapadnjačkom načinu razmišljanja, imao je korena u militantnom vaspitanju dece koje je trajalo decenijama pred rat.

„Umreti za cara, umreti za Japan“ bio je ideal mnogim japanskim mladićima. Zato ne treba da čudi što je bilo više dobrovoljaca za samoubilačke akcije nego što je bilo aviona.

KAMIKAZE 1712

Mladi piloti su imali skraćenu obuku upravljanja avionom (često nisu učili kako se sleće jer im to neće trebati). Pre samog poletanja postojala je svečana ceremonija. Dobijana su posebna odlikovanja. Zatim bi pilot napisao oproštajno pismo i popio svoj poslednji „sake“, rakiju od pirinča.

Svaki pilot bi pre izvršenja samoubilačkog čina leteo u pravcu planine Kaimon, najjužnije tačke Japana, gde bi salutirao „Sajonara!“, i zauvek se oprostio od zemlje za koju će dati svoj život. Stanovnici ostrva Kikaidžima imaju legendu po kojoj su kamikaze bacali cveće dok su poletali, pa su brda oko aerodroma na ovom ostrvu obrasla cvetom različka koji cveta u maju.

Kamikaze nisu bili samo piloti. U neprijateljske brodove bi se zaletali i motorni čamci puni eksploziva, kao i torpeda sa ljudskom posadom. Konstruisan je i specijalni avion na raketni pogon, nazvan „Ohka“ (trešnjin cvet), sa jedinom namenom da se ogromnom brzinom obruši i zakuca u američki brod. Kako nije imao drugog naoružanja osim eksploziva, „Ohka“ je više bila raketa sa pilotom, nego avion. Ovo, na prvi pogled moćno oružije, nije imalo veliki učinak, jer su ga do neprijateljske flote dovozili stari i spori bombarderi, koje bi američki lovci obarali pre nego što bi se „Ohka“ odvojila od njih.

Prvi uspesi kamikaza bili su veliko oštećenje teške krstarice Australija i potapanje nosača aviona Sent Lo. Samoubilački napadi su kulminirali u Bici za Okinavu kada je 1500 aviona napalo savezničku flotu sa namerom da sa sobom u smrt povedu i što više neprijatelja. Vremenom su smanjivani gubici koje su nanosile kamikaze ali je strah od njih bio isti do kraja rata.

Ukupno je oko 4000 pilota „božanskog vetra“ na ovaj način poginulo za cara i otadžbinu. Podaci o savezničkim gubicima su još uvek pod znakom pitanja. Postoje velike razlike u procenama broja potopljenih i oštećenih brodova.

Posle bačenih atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, Japan je potpisao kapitulaciju. Mnogi piloti koji nisu došli na red da se žrtvuju u borbi, su izvršili samoubistvo (uglavnom u „sepuku“ ritualu), jer su smatrali da će tako sa sebe sprati sramotu poraza.

 

Vladimir Rajčić
Latest posts by Vladimir Rajčić (see all)
0 0 vote
Article Rating
Tagged
Prijavljujem se
Obavesti me o
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments