POPORTAL nastavlja niz vesti o problemima sa kojima se suočavaju ugostitelji u doba korone. Ovaj put, razgovarali smo sa suvlasnikom jednog od najpopularnijih kafića u Požarevcu, kafea „Grad“, Miodragom Aćimom Gajićem. I dobili iskren pogled na problem.

„Ugostiteljstvo je u generalnom problemu zbog svetske pandemije i ne verujem da je igde nešto bolje nego kod nas u Požarevcu i u Srbiji. Problem je dvojak. Jedan su mere kojim država ograničava rad ugostiteljstva, ali ja to ne stavljam na prvo mesto. Čak sam za to da nas potpuno zatvore i da pri tome pruže pomoć zarad egzistencije svih ljudi koji rade u ugostiteljstvu dok se ovo jednom ne završi. Potpuno zatvaranje 14 ili 21 dan. Ovako ovo nazivam agoničnim stanjem. Radimo sa pola radne snage l ostvarujemo 15 do 20 posto efektive. Ne govorim sa aspekta vlasnika već svih zaposlenih u ugostiteljstvu. Postoji ogroman broj ljudi koji su u egzistencijalnom problemu finansijske prirode jer ne mogu da rade i zarade. Mere države su jedan problem. Ispunjavamo mi sve te mere, distancu i broj ljudi ali evo praktičnog primera. Mi se nalazimo  u centru grada i ograničeni smo na 12 do 15 ljudi. Za sve ovo vreme ograničenog vremenskog rada i propisane distance imali smo samo dva-tri puta situaciju da vraćamo ljude jer je „prepuno“.

Druga je ovo priča, a to je priča o strahu. Nije više stvar u tome što mi ne radimo uveče, već je u tome što ljudi neće da izađu zato što se plaše. I to je realno i bolje je da ne izađu. Ali kad već savetujemo da ne izlaze bez preke potrebe, onda ugostiteljstvo ne treba ni da radi jer upadamo u besmisao. Kafić služi za to da vi dođete, da se provedete, da se ispričate s prijateljicom, da se vidite sa nekim dragim ljudima a ne da idete po kućama čemu se sad maksimalno pribegava. I šta smo dobili? Kupuje se piće u prodavnici pa se družimo po kućama bez ikakvih mera zaštite što nije manji problem nego da se to radi u nekom kafeu, kafiću. Sam ambijent i psihoza je, po meni, mnogo veći problem nego tehničko ograničavanje radnog vremena. Nema više one razdraganosti, opuštenosti… i to je realan problem. Od toga ćemo mi jako dugo da se oporavljamo. I kad sve ovo prođe, a mora da prođe, mislim da će taj strah još dugo da traje. Imate ljude koji se jako različito odnose prema toj pošasti, od onih koji nose zaštitne naočare i duple maske, gotovo skafandere da bi završili posao u trgovini i oni u kafić ne dolaze nikako, do onih koji ne veruju da korona postoji i ponašaju se bahato“, ističe Gajić.

On se još uvek uzda i nada se pomoći države, ali ne da će „dobiti“ novac:

„Dobiti neki novac, to je manje bitno. Pođimo od toga da radimo realno sa 20% kapaciteta. Moramo biti realni. Jer, ako država gradjanstvu kaže „nemojte ići u kafiće jer tamo možete da se zarazite“, a onda kaže kafićima „vi možete da radite ograničeno ili neograničeno“ malo smo u nelogičnoj situaciji. Dajte onda da zatvorimo kafiće. Neka mi imamo nulu, ali neka nam dažbine budu prolongirane, odložene, umanjene pa, eto, doći ćemo po kredit.  Kredit u smislu nedavanja, kao što je bio moratorijum na kredite u bankama.  Odlažemo rad i život do stavljanja problema pod kontrolu. Mi u ugostiteljstvu nemamo mogućnost da biramo. Radimo 20%, a plaćamo ceh 100%. To je tehnički nemoguće. Bolje je da zatvorimo na određeno vreme u danima, a ne svakog dana u satima. Vreme kad ne možemo da radimo (a i sa kojim to gostima) je vreme kad inače ostvarujemo najveći promet. Ali inače, a ne i u vreme pandemije. Za to treba treba imati i kafiće i raspoložne goste.

Mislim da smo spori u spoznaji nečega što se dugo pripremalo, nadošlo i vreme je da počne da opada. Da li će to biti vakcina ili imunitet krda … ja nemam osećaj da mi štitimo ljude od zaraze. Ja imam osećaj da mi štitimo samo zdravstveni sistem da ne dođe do prenatrpanosti, a da će krajnji ishod biti stvaranje nekog ozbiljnog imuniteta i da će svako to da preživi na svoj način.

Ako ja sad Vama dajem intervju ovde i „ima nas dvoje“, ne vidim da mi smetaju ljudi koji sede na 3m od nas. Evo primera pored nas jer su lekari i sede njih trojica. Treba li konobar da im pridje i kaže da mogu samo dvojica da sede zajedno, a možda su jutros izašli iz skafandera i došli na kafu?!

Oni su heroji današnjice i mogu samo da ih častim pićem.

Dakle, zabrani svima i oroči. Jer ovde je jedini problem do kad će ovo da traje. Ne mislim da će biti išta bolje sve dok ne dođe lepo vreme pa će moći da se sedi u bašti, stolovi će opet biti u razmaku od dva metra i ne više od određenog broja ljudi za stolom. Ali to i gosti treba da znaju. Mi znamo i svakog dana nas obilaze inspekcije. I sve je ok, ali imamo neprijatne situacije gde se izvinjavamo gostima jer ne mogu da sede troje ljudi za istim stolom. „

Gajić vidi rešenje u ličnoj promeni i ispravnom, ali pozitivnom stavu:

„Dakle, ovo postoji i od ovog se treba zaštititi. Najvažnije, ovo će proći. Ne mislim da je trenutak bilo kome podizati platu, podizati penziju. Ja sam penzioner, časno sam to zaslužio i smatram da mi pripada. Ali, ako treba da dobijem tu pomoć od 5000 dinara i to opterećuje nekog u ulozi privatnog preduzetnika, a ja mogu da sagledam stvar iz oba ugla, ni meni nije dobro.

Ugostiteljstvo, turizam, prodaja namirnica se možda samo u APR-u vode kao isto, ali u praksi ni u ugostiteljstvu nismo u takvoj situaciji. Postoje delatnosti koje mogu da rade, uslovno rečeno, normalno. Napraviti neku precizniju podelu koliko je neko ugrožen je možda rešenje. Ne može se praviti nikakav dugoročan, pa čak ni kratkoročni plan. Koliko sutra može biti da radimo za vikend, a može biti i da ne radimo uopšte. Ne može ni raspored konobarima da se napravi. Da budem u trendu, našaliću se…Svi koji se bave kafićima su na resporatorima, dostave su na kiseoniku, a hoteli imaju lakšu simptomatsku sliku. Nažalost, oni koji se bave organizacijom zabava su nestali sa scene.“

Kao sertifikovani stručnjak za krizne situacije penzionisan u policiji, Gajić smatra da je potrebno brzo prilagođavanje i donošenje mera, onih koje stupaju na snagu odmah a ne za kroz tri ili pet dana:

„Ta mera mora da bude jako dobro određena i nema potrebe da se prolongira njena primena. Dajte, zatvorite nas tih 14 dana i da onda izađemo i kažemo da je u redu. Ovo je, što bi se reklo u našem kraju, „lipči magarče do zelene trave“.

Ipak, ne vidim da to dolazi do svesti ljudi koji odlučuju o nama. O našem radnom vremenu, penzijama, minimalcu. Praktično nam određuju život. Moraju da žive taj isti život sa nama da bi doneli prave odluke. A ne da su zatvoreni u nekom zlatnom kavezu. Ako im nije plata manja, čak se obećava povećanje onda sit gladnom ne veruje. „

Gajić smatra da se radi i o kolektivnoj svesti:

„Bavio sam se celog života tuđim mračnim problemima, radio sam krvne i seksualne delikte, i tu sam da pomognem koliko mogu sugestijom.

Dokle god ima ljudi koji se dobro osećaju u svemu ovome, neće postojati kolektivna svest tog nivoa da trebamo da se svi zajedno zaštitimo i preživimo.

Radi se i o pristojnosti. Čoveka koji kine u ruku i pruži je da se sa vama pozdravi treba da naučiš da se čuva? Ja ne znam kako. I sada, ali i prošle i ranijih godina je to bio problem. U ugostiteljstvu naročito. Ljudi se u kafićima sreću, pozdrave se, izljube, srećni i opušteni. Pričamo o periodu kada se proslavljala Nova godina i kada se zaražavalo svim i svačim. E, sad smo dobili da ti neko kaže, kad si takav, nemoj da izlaziš. A takvi smo.

Mi, ugostitelji imamo problem, a nismo krivi. Nadam se da ćemo i mi i gosti shvatiti bar kad sve ovo prođe, makar za ubuduće. Ili će shvatiti bar ona kritična masa koja je neophodna da pokrene kolektivnu svest o tome da čovek čoveku nije vuk.

Pitali ste za rešenje. Rešenje je da nam ne treba odmagati, a pomoć ako bude i koliko bude. Ne treba nam davanje već smanjenje uzimanja. Smanjiti poreze, zakupe, takse, čak privremeno i ukinuti. Biti realan i zajedno proći kroz težak period.“

Sutra pročitajte šta o celokupnoj situaciji kažu u restoranu „Zlatna košuta“, Petrovac na Mlavi.