Strah u doba pandemije predstavlja normalan odgovor na pretnju i biološki je osmišljen tako da nas čuva i podstakne na rešavanje problema. To se ne odnosi samo na osnovna zdravstvena pitanja poput rizika od zaraze i teškog oboljevanja, već i na druga važna životna pitanja kao što su odlazak na posao, otkazivanje putovanja, nestašice, gubitak posla i finansijskih sredstava koja su neophodna za život.
Sasvim je normalno plašiti se pandemije i učiniti sve u cilju zaštite od virusa. Problem nastaje onda kada se strah negira ili preraste u paniku. Panika nikada nije donela ništa dobro, ali pravilno reagovanje jeste.
Od vitalnog je značaja da budemo dobro informisani, prihvatimo preporučene mere opreza i zaštite i damo svoj doprinos usporavanju širenja virusa. Kako u ovoj situaciji medijska izveštavanja ponekad donose dezinformacije i senzacionalizam koji genereše dodatni strah, važno je da pažljivo biramo šta čitamo i gledamo i da ograničimo vreme provedeno u informisanju o pandemiji. Stalno praćenje vesti kod nekih ljudi može da postane kompulzivno i kontraproduktivno tako što počinje da podstiče njihovu anksioznost umesto da je ublažava. Takođe, trebamo da se potrudimo i proverimo informacije pre nego što ih prosledimo dalje putem društvenih mreža. Ovo je vreme kada svako od nas treba da se ponaša odgovorno i time da svoj doprinos u izbegavanju širenja glasina i stvaranju panike.
Doba u kome se nalazimo je puno neizvesnosti i nepredvidivih događaja koje ne možemo kontrolisati. Mi ne znamo koliko će trajati pandemija i kakve će posledice ostaviti na naš život i planove za budućnost, kao ni na ponašanje drugih ljudi i dešavanja u okruženju. To nije lako prihvatiti i neki od nas reaguju konstantnim traženjem odgovora i razmišljanjem o različitim scenarijima. Ali sve dok se fokusiramo na pitanja na koje nemamo odgovore i na okolnosti koje su izvan naše lične odgovornosti i kontrole, ta strategija neće dati nikav rezulta, osim osećanja iscrpljenosti, anksioznosti i potištenosti.
Kada osetimo da nas hvata strah od onoga što bi se moglo dogoditi važno je da prebacimo fokus na stvari koje možemo da kontrolišemo. Na primer, mi ne možemo da kontrolišemo kako će se virus korona širiti u našem okruženju i koliko će ljudi biti zaraženo, ali možemo da preduzmemo korake za smanjenje sopstvenog ličnog rizika i rizika da taj virus nenamerno i nesvesno prenesemo na druge. I najvažnije od svega, treba da naučimo da ne popuštamo porivu i potrebi za kontrolom onoga što nije u našoj moći. Upravo će nas to najviše rasteretiti i doneti unutrašnji mir koji je sada svima dragocen.

Kako ne sagoreti u emotivnom smislu u doba korone?

Termin „ sagorevanje „ se do sada obično koristio da bi objasnio osećaj iscrpljenosti koji nastaje usled napornog profesionalnog anagažovanja koje traje po ceo dan, i to danima i mesecima, nekad i godinama. Ali u pandemijskoj krizi kao što je ova „sagorevanje“ može da nastane zbog nečega drugog, nečega što eksperti nazivaju „iznemoglost od mnoštva odluka koje treba doneti.“
Drugim rečima, pandemija Kovida-19 nas primorava da se rapidno hvatamo u koštac sa mnogobrojnim odlukama u neprijatnom novom kontekstu. Mi sada svi učimo kako da funkcionišemo u novoj realnosti i to je psihološki stres koji mnogi ne mogu da izdrže. Za neke osobe predstavlja ogroman napor da odluče kako da organizuju dan i odrede prioritete, naročito onda kada dom koji im je nekada bio utočište sada ima potencijalnu višestruku ulogu i treba da posluži i kao kancelarija, i kao škola i kao karantin. Usled pritiska da donesimo pametne, bezbedne i najcelishodnije odluke za sebe, naše porodice i zajednicu može doći do sagorevanja i osećaja iscrljenosti i iznemoglosti koji su specifični za pandemiju.
U ovom izuzetno napornom vremenu treba primeniti sve isprobane strategije za upravljanje stresom kao što su to zdravi obroci, dovoljno sna, fizička aktivnost, boravak u prirodi. Takođe održanje rutine i pridržavanje redovnog, mada možda novouspostavljenog rasporeda spavanja, rada, učenja, obroka i slobodnog vremena doprinosi održanju osećaja normalnosti. Očuvanje povezanosti sa drugima, a pre svega sa porodicom i prijateljima treba da nam bude prioritet čak i onda kada smo od njih fizički izolovani, jer to značajno ublažava stres i anksioznost i umanjuje rizik od sagorevanja.
Mnogi ljudi su u prethodnom periodu imali mehanizme za izlaženje na kraj sa svakodnevnim stresom kao što je to na primer bio odlazak u teretanu ili na časove jezika a sada su im te mogućnosti nedostupne. Zato se oni sada ponekad okreću sadržajima društvenih mreža koje konstantno pozivaju na započinjanje nekih novih projekata i ovladavanje novim znanjima i veštinama ali to može biti samo dodatni izvor stresa za one koji se već osećaju loše zbog toga što ne koriste svoje vreme na pravi način. Zbog toga je bolje osloniti se na one hobije za koje pouzdano znamo da nas usrećuju i otklanjaju stres. Može biti prilično frustrijajuće očekivanje i potreba da u ovom periodu uradimo nešto vanserijski čak iako imamo previše vremena, i nije dobro postavljati sebi previše zahteva i ciljeva koje nam savremena kultura stalno nudi i nameće. Potrebno je biti blag i ljubazan prema sebi, pravilo odrediti svoje osnovne potrebe i prioritete i ne očekivati previše ni od sebe ni od drugih.

Nastavak teksta Olivere Hajrović, specijaliste medicinske psihologije Opšte bolnice u Požarevcu, čitajte sutra na Poportalu.