Početak nove školske godine ume da bude zastrašujuć 1

Početak nove školske godine ume da bude zastrašujuć

BRAVO UČITELJICE!

Za par dana će ulicama grada početi da promiču, žagore i smeju se školarci, na putu od kuće do škole.

Oni malci sa rancima većim od sebe koji po prvi put sedaju u školske klupe imaće velike oči, pune pitanja, pomalo straha i mnogo nada i očekivanja od budućnosti.

U svojoj klupi, pred tablom, zelenom ili „pametnom“, čekaće da im se otvore vrata sveta odraslih i upijati svaku reč tih velikih i važnih ljudi koji se zovu učitelji, nastavnici, profesori…

Krhka je dečija duša, mora joj se pristupiti nežno, pažljivo, kao piletu kome je tek izniklo paperje. Čeličenje dolazi kasnije, kada malo očvrsnu, kada se okuraže, kad prvi cvetovi počnu da niču iz njihovi glavica i duša. 

Do taka svak’ mora da u njima vidi decu, blago koje nam je podareno na čuvanje i brigu i koje treba očuvati da drži ovaj svet celovitim i zdravim.

Početak nove školske godine ume da bude zastrašujuć 2


Postavlja se robusno i veoma nepoželjno pitanje: u kojoj meri smo mi sposobni da odnegujemo zdrave, slobodnomisleće generacije?


Na prijemu prvaka u jednoj od škola ovdašnjih gledam na ulici dvojicu dečaka, iz aviona se vidi da su prvaci i pitam se šta rade na ulici, kad se zaustavio automobil i iz njega gospodin viče: Nikola, Petre, šta radite tu? Zašto niste u školi?

Izgubili smo se, odgovaraju u glas dvojica prvaka, a do škole imaju cirka 50 metara

Kako ste se izgubili? Gde je učiteljica, gde je mama, tata? – pita čovek i ja shvatam da je ili rođak ili komšija. Izlazi iz kola, hvata ih za ruke i vraća ih u školu.

Dakle, jeste bila gužva, jeste da se nije znalo još uvek ko gde pripada i da su pojedini malci radije trčali po dvorištu, nego slušali prozivke, ali zar se i to ne predvidi nekim od pedagoških metoda?

Dva prvaka na trotoaru pored prometne ulice malo su više nego propust i roditelja i nastavnika. Slatki kao med, ali situacija nimalo smešna.

Drugi junoša seo na ivicu žardinjere, snuždio se i ćuti.

Tata ga gleda i s vremena na vreme kaže da će biti sve u redu i da ne mora danas ako neće, ali da su svi drugari tu i da bi najbolje bilo da ustane i ode u svoju učionicu. Ovaj ustane, pa ponovo sedne na žardinjeru i kaže:

Znam ja da je ta škola dobra stvar i da se tu uči svašta pametno, ali onaj čovek s bradom rekao je da mi od danas više nismo mali, nego da ulazimo u svet odraslih…

a, tata, ja se plašim tog sveta odraslih. Kad ti gledaš vesti ja samo vidim da se ljute, da neki ljudi beže, da neka deca plaču.

Otac ne zna šta da mu kaže, pa ćuti. Stiže i učiteljica, pruža ruku prvaku i kaže:

Tvoji drugovi iz razreda počeli su već da crtaju šarenim kredama, neko crta zeke, neko cvetove, neko duge; ti crtaj ono što najviše voliš na svetu.

– Mogu li mamu i mog psa Tršu? – pita prvače.

– Naravno! Odlična ideja! – kaže učiteljica i on ustaje sa žardinjere i odlazi u svoj novi svet, prvim korakom ka svetu odraslih.


Bravo učiteljice!

Autor L.Likar

avatar
300
  Prijavljujem se  
Obavesti me o