Zašto smo se danas prejeli i napili?

 

Prvi maj je period genocida nad stočnim fondom i intezivnog uništavanja svih oblika alkohola. Malo je jedan neradan dan da se oporavimo od proslave Dana rada. Lepo smo jeli i pili, a da li znamo šta smo proslavljali i imamo li razloga za slavlje?

Te 1886. godine 1. maj je padao u subotu. Federacija strukovnih sindikata SAD je povela inicijativu da se od tog dana uvede osmočasovno radno vreme. Radnički pokret je u celom svetu odavno već imao ideju o „tri osmice“ (osam sati rada, osam sati odmora i osam sati spavanja). Ova ideja se nikako nije dopadala poslodavcima kojima je profit bio jedini interes, pa im nije bilo puno stalo do prava radnika.

Prvog maja 1886. godine stotine hiljada američkih radnika su izašli na ulice da bi zahtevali opšte uvođenje osmočasovnog radnog dana.

Centar pokreta je bio u Čikagu. Prva dva dana protesti su bili mirni a broj štrajkača se stalno povećavao. Došlo je do ozbiljnog zastoja u proizvodnji, pa su poslodavci (kapitalisti) shvatili da je njihov interes (zarada) ozbiljno ugrožen. Počeli su sa zapošljavanjem drugih radnika koje je muka naterala da prihvate posao umesto da se pridruže štrajku.

U ponedeljak 3. maja došlo je do velikog sukoba štrajkača i štrajkbrejhera u koji se umešala policija pucajući na članove sindikata. Ubijena su četvorica radnika, a povređenih je bilo puno. Zbog ovog zločina policije, grupa anarhista predvođena Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom pozvala je radnike da se i sami naoružaju i nastave demonstacije na Trgu Hejmarket.

PRVI MAJ 2019

Taj 4. maj u Čikagu će ostati upamćen po velikom krvoproliću i kontroverzi koje traju do danas. Demonstracije su počele mirno i izgledalo je da će se tako i završiti dok neko iz mase nije bacio bombu na policajce. U eksploziji je poginuo jedan policajac. Nikada nije utvrđeno ko je bacio bombu, a pripadnici radničkog pokreta tvrde da je to bio neki provokator i policijski agent. Usledio je krvavi odgovor policije. Kako su neki demonstranti bili naoružani, došlo i do razmene vatre. U opštoj pometnji poginulo je 8 policajaca a oko 60 njih je ranjeno. Većina policijskih žrtvi je nastala od „prijateljske vatre“ jer se pucalo na sve strane, pa su mnogi greškom pogađali svoje kolege.

Nikada nije utvrđen tačan broj mrtvih i ranjenih radnika.
Na suđenju koje je bilo jedna od najvećih mrlja u pravnoj istoriji SAD-a od osmorice radničkih vođa okrivljenih za bacanje bombe na policiju i ubistvo jednog policajca, sedmorica su osuđeni na smrt.

Posle žalbi, dvojici su smrtne kazne preinačene u doživotne. Luis Ling, jedan od osuđenih, se veče pre izvršenja smrtne kazne ubio. Ostala četvorica – Avgust Spajs, Albert Parsons, Adolf Fišer i Džordž Engel su pred vešala izašli pevajući Marseljezu, međunarodnu himnu radničkog pokreta. Svi osuđeni i pogubljeni su zagovarali oružanu borbu kao revolucionarnu metodu ali nije bilo nikakvih dokaza da je neko od njih stvarno bacio bombu.

Događaji u Čikagu su imali veliki odjek u celom svetu. Na Kongresu Druge internacionale 1889. godine odlučeno je da se u znak sećanja na ove događaje, 1. maj slavi kao međunarodni praznik radničkog pokreta.

U SFRJ se Dan rada slavio kao državni praznik, a i danas se u Srbiji ta tradicija nastavlja. Međutim, ova proslava je potpuno „promašila temu“ jer se svodi na izlete, roštilj i pivo. Uporno se prećutkuje da položaj radnika danas u Srbiji nije daleko od položaja radnika u XIX veku. Iako su predviđeni Zakonom o radu, osmočasovni radni dan i četrdesetočasovna radna nedelja su kod većine privatnih poslodavaca samo mrtvo slovo na papiru. Koristeći veliku nezaposlenost, svaki gazda može lako da ucenjuje obespravljenog radnika sa „Ako nećeš da radiš kako i koliko ja kažem, ima ko će!“ .

PRIJATNO I ŽIVELI …

Vladimir Rajčić
Latest posts by Vladimir Rajčić (see all)
0 0 vote
Article Rating
Tagged
Prijavljujem se
Obavesti me o
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments