Vidovdan kao presudni dan u srpskoj istoriji

 

Pred nama je Vidovdan. Nijedan praznik u našoj istoriji nam nije krojio sudbinu, kao 28. jun. Na taj dan 1389. godine, knez Lazar je poveo srpsku vojsku u bitku protiv mnogo jačeg protivnika. Na Kosovu, u sukobu dva kontinenta i dva Boga, izginula je skoro sva srpska aristokratija. Jedina bitka u istoriji čovečanstva u kojoj su oba vladara poginula. Ušla je u svest našeg naroda kao primer herojskog žrtvovanja. Valjda nijedan narod na svetu ne slavi poraz na tako veličanstven način, iako su danas podeljena mišljenja o ishodu ove bitke.

Ratovi devedesetih godina XX veka dobili su svoj epilog na Vidovdan 2001. godine, kada je Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu, čime je potvrđena iskonstruisana laž o isključivoj krivici Srba za sva zla u ratovima u kojima se raspala bivša Jugoslavija.

Želeći da dodatno ponizi srpski narod u Bosni, austrougarske vlasti su za Vidovdan 1914. godine organizovale vojne manevre, koje će nadgledati lično prestolonaslednik, Franc Ferdinand. Kako je sin cara Franca Jozefa poginuo pod misterioznim okolnostima, njegov sinovac, Franc Ferdinand, je trebalo da nasledi tron. Međutim, prestolonaslednik nije bio omiljen na bečkom dvoru. Niko ga nije voleo, a osim njega, drugi predmet mržnje u Beču je bila Srbija. Već godinama je Austrougarska tražila povod da zarati protiv slabašnog suseda.

U Sarajevu će ga napokon dobiti, i to na idealan način – uz povod će doći i smrt omraženog prestolonaslednika.

Srednjoškolci i studenti okupljeni u organizaciji „Mlada Bosna“ shvatili su ovu posetu kao provokaciju, i rešili da ubiju tiranina. Da se razumemo, članovi „Mlade Bosne“ nisu ni bili svesni kakve će posledice imati njihov čin. Mlade usijane glave su rešile da se proslave, ali pomoć za taj suludi potez nisu mogli dobiti od vlasti u Beogradu. Na svoju ruku ih je naoružao i obučio šef srpske obaveštajne službe, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis.

SARAJEVSKI ATENTAT 3635

Pre toga, u Balkanskim ratovima, Gavrilo Princip se dobrovoljno javio da pristupi komitskim četama. Međutim, bio je odbijen, jer je previše sitan i mršav. Prilikom obuke iz gađanja pištoljem, koju su članovima „Mlade Bosne“ držali „Crnorukci“, Apis je dobio izveštaj da je Princip izuzetno loš strelac.

Imajući sve ovo u vidu, Apis očigledno nije dovoljno ozbiljno shvatao ove bosanske mladiće. Logično je, da je Apis zaista hteo da ubije Franca Ferdinanda, ne bi za tako nešto angažovao članove „Mlade Bosne“, koji su se loše pokazali na obuci, već bi poslao nekog prekaljenog borca, iskusnog komitu, da obavi tako opasan zadatak.

Najverovatnije su članovi „Crne ruke“ ovu obuku vršili više iz poštovanja i saosećanja sa mladim sunarodnicima, nego što su mislili da će ovi stvarno da ispune svoje teške reči o planiranju atentata.

Međutim, kad je malo bolje razmislio i shvatio kakva se nesreća sprema, Apis je pokušao da ih odgovori od atentata, ali je bilo kasno.

Klinci su mislili ozbiljno…

Sedmorica atentatora su bili raspoređeni po maršuti od mesta gde su održavani manevri, do Gradske većnice. Prvo je bombu na povorku bacio Nedeljko Čabrinović. Ona se odbila od Ferdinandovog automobila i eksplodirala ispod sledećeg u koloni, ranivši dva oficira. Kolona je zatim ubrzala, tako da ostali atentatori nisu mogli da reaguju. Kada su saznali da je Čabrinović uhapšen, a da je bomba promašila cilj, svi su pomislili da im je plan propao.

Međutim, Franc Ferdinand odlučuje da, pre nego što napusti Sarajevo, ode u bolnicu i poseti ranjene u eksploziji. Gavrilo Princip je beznadežno napustio svoje mesto, uveren da je pokušaj atentata propao. Odjednom, pred njim se stvorio automobil sa prestolonaslednikom i njegovom suprugom.

SARAJEVSKI ATENTAT 3635

Vozač je promašio skretanje za bolnicu, stao i pokušao da se vrati nazad. To je bila idealna prilika za Principa, koji je prišao vozilu i ispalio dva metka iz pištolja, iz neposredne blizine. Dva metka koji će promeniti tok istorije…

Smrtno su ranjeni nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija Hotek, za koju je Princip na suđenju izjavio da mu je žao i da nije imao nameru da ubije i nju.

Pošto ga je manje od mesec dana delilo od dvadesetog rođendana, Princip je po austrougarskom zakonu bio maloletan, pa mu nije mogla biti izrečena smrtna kazna. Osuđen je na dvadeset godina robije, i posle mnogih tortura, umro je u zatvoru 28. aprila 1918. godine. Svi zaverenici su pohapšeni i osuđeni su na smrt ili dugogodišnje robije. Iako je bilo jasno da Srbija nije organizovala ovaj atentat, austrougarske vlasti su jedva dočekale povod da joj objave rat. U odbranu Srbije je stala Rusija, a uz nju i Francuska i Engleska, i tako je počeo I svetski rat, u kome je Srbija izgubila trećinu od ukupnog broja stanovnoštva.

Da li je vredelo da se po cenu tolikih žrtvava ubije Franc Ferdinand? Pogotovo ako se ima u vidu anegdota da je car Franc Jozef na vest o smrti svog sinovca rekao: „Ima Boga…“. U Beču su se istovremeno prekidali vašari i slična veselja, da bi se pročitala „tužna“ vest o atentatu na prestolonaslednika, a odmah potom bi muzika nastavila da svira … toliko o njihovoj žalosti za svojim princom …

 

Tromo se vreme vuče,
I ničeg novog nema,
Danas sve kao juče,
Sutra se isto sprema.
Pravo je rekao Žerajić,
Taj srpski soko sivi:
„Ko hoće da živi, nek mre,
Ko hoće da mre, nek živi!“

SARAJEVSKI ATENTAT 3635

            Stihovi koje je Gavrilo Princip noktima urezao na zatvorskoj limenoj porciji za hranu.

 

Vladimir Rajčić
Latest posts by Vladimir Rajčić (see all)
0 0 vote
Article Rating
Tagged
Prijavljujem se
Obavesti me o
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments