SIMONIDA

Čas istorije

 Tužna sudbina vizantijske princeze

 

            Svaka devojčica sanja da je princeza. Da odrasta na raskošnom dvoru i da mašta da će se jednog dana udati za zgodnog princa na belom konju. Ali to je bajka, a realnost može biti potpuno drugačija. Upravo je jedna princeza među najtragičnijim ličnostima naše srednjevekovne istorije.

Posle tri sina, vizantijski car Andronik II Paleolog 1294. godine dobio je ćerku. Pošto je carica Irina pre ovog porođaja nekoliko puta pobacila, pred ikonama svakog od dvanaest apostola čitane su molitve i zapaljena je po jedna sveća. Novorođenče je trebalo nazvati po apostolu pred čijom bi ikonom sveća poslednja dogorela. Najduže se održala sveća pred ikonom Svetog Petra, čije je prvobitno ime bilo Simon. Devojčica je dobila ime Simonida, apsolutno jedinstveno u vizantijskoj istoriji.

Dvanaest godina pre toga, 1282. godine, usled teške povrede posle pada sa konja, neuspešni srpski kralj Dragutin Nemanjić predao je vlast svom ambicioznom mlađem bratu Milutinu. Novi kralj je odmah krenuo u pohod na vizantijske teritorije i iste godine zauzima Skoplje, a zatim i celu vardarsku Makedoniju. Vojska ratobornog srpskog kralja se nije zadovoljila samo velikim osvajanjima, već je godinama upadala u vizantijske oblasti. Moćnom carstvu, koje je sebe smatralo naslednikom Rima, Srbija je postala jedan od najvećih neprijatelja. Car Andronik II je 1297. godine protiv Srba poslao jaku vojsku i svog najboljeg vojskovođu, Mihaila Glavasa Tarhoniota. Ipak, Milutin je potukao Glavasa, pa je Vizantija prešla na diplomatiju…

U srednjem veku je bilo uobičajeno da se mir između dve zemlje osigura dinastičkim brakom. Andronik II je Milutinu uputio učenog diplomatu Teodora Metohita, koji se čak pet puta vraćao u Srbiju u toku pregovora. Prvo je nevesta trebala da bude careva sestra Evdokija, ali je ona već bila udovica i nije želela više da se udaje. Androniku je tada od neudatih ženskih članova dinastije ostala samo petogodišnja ćerka Simonida. Uprkos velikom protivljenju, i dela srpskog plemstva koje nije želelo mir sa Vizantijom, i carigradskog patrijarha, dogovoreno je da se brak sklopi.

Milutin nije bio samo četrdesetak godina stariji od Simonide, već i četiri godine od svog novog tasta. To mu je bio četvrti brak, što je bilo suprotno crkvenim kanonima. Međutim, kada su u pitanju državni interesi i želje velikog ktitora, Crkva je napravila izuzetak.

 

Na neobičan način otkrivena je „rupa u zakonu“ – pošto je Milutinova prva žena bila živa kada se treći put oženio, taj treći brak se smatrao ništavim. A pošto mu je u međuvremenu umrla prva žena, sada je samo drugi Milutinov brak smatran za jedini važeći, pa je imao prava da se ponovo oženi. Interesantno…

 

Formalno je vizantijski car svom zetu, kao miraz, dao severnu Albaniju i vardarsku Makedoniju, koje je ovaj ranije već osvojio. Na taj način Vizantija je sačuvala svoju čast ali je praktično priznala gubitak tih teritorija. Bio je to prvi i jedini slučaj da srpski kralj oženi ćerku vizantijskog cara, formalno prvog među hrišćanskim vladarima. Venčanje je 1299. godine u Solunu obavio ohridski arhiepiskop Makarije, uprkos protivljenju carigradskog patrijarha.

O Simonidinom životu na srpskom dvoru nema mnogo izvora. Neki nabeđeni istoričari nazivaju kralja Milutina pedofilom ali za takve optužbe nema nikakvih pouzdanih dokaza. Sigurno je samo da je ovaj brak veoma pojačao položaj Srbije u tadašnjoj Evropi.

Freska kraljice Simonide u manastiru Gračanica jedan je od najvrednijih bisera srpskog srednjevekovnog slikarstva. Freska je delimično oštećena a o njoj je Milan Rakić napisao poznatu pesmu.

Pouzdano možemo reći da Simonida nije uživala na srpskom dvoru. Kada joj je 1317. godine umrla majka, otišla je u Carigrad na sahranu. Očigledno nije imala želju da se vrati Milutinu jer je ovaj poslao poslanstvo njenom ocu i zapretio ratom ako mu se žena ne vrati. Ponovo je Andronik II žrtvovao sreću svoje, sada dvadesettrogodišnje ćerke, zarad državnih interesa. Pri povratku u Srbiju, Simonida se tajno zamonašila. Po svaku cenu je želela da izbegne povratak svom starom suprugu. Ovaj put, njen polubrat, despot Konstantin Paleolog je strgao sa nje monašku i naterao da obuče svetovnu odeću.

Vizantija, jednostavno, nije smela da rizikuje rat sa Srbijom. Cena tog rata bila bi hiljade mrtvih i verovatno novi porazi. Cena mira bila je Simonidina sreća.

Godine 1321. umro je kralj Milutin. Niko više nije mogao da spreči Simonidu da se vrati u Carigrad. Kao monahinja poživela je više od dvadeset godina. Mnogi izvori je pominju kao učesnika bitnih događaja u vizantijskoj prestonici.

Možemo samo da pretpostavimo da joj je bio draži skroman ali spokojan život u manastiru od bogatog ali trzavicama ispunjenog života na kraljevskom dvoru.

 

Link: ovo morate poslušati … 

 

Vladimir Rajčić

Vladimir Rajčić

Autor kolumne "Čas istorije"
Vladimir Rajčić

Latest posts by Vladimir Rajčić (see all)