„Umirem nevin, ali sa saznanjem da je moja smrt potrebna Srbiji za neke više razloge. Možda sam, a ne želeći to, grešio u svome radu kao patriota… Možda nisam znao za srpske interese. Ali, čak i da sam za to kriv, znam da sam jedino radio za dobrobit Srbije“

testament pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, sastavljen nekoliko dana pre streljanja

 

 

U pravnoj istoriji Srbije jedan je sudski postupak školski primer montiranog procesa. Naravno, ako izuzmemo period posle Drugog svetskog rata, kada je ovakvih suđenja bilo na hiljade.

Pred kraj 1916. godine, Srbija je bila okupirana, a vojska i kompletan državni aparat su se povukli na teritoriju Grčke, što je jedinstven slučaj u istoriji sveta. Nastala su velika trvenja i podele u srpskoj vojsci. Na jednoj strani su se našli pripadnici udruženja „Sloboda ili smrt“, poznatim i kao „Crna ruka“, a na drugoj, pristalice regenta Aleksandra Karađorđevića i Nikole Pašića u udruženju „Bela ruka“, na čelu sa pukovnikom Petrom Živkovićem, kraljevim ađutantom. Usledile su obostrana optuživanja i traženja krivaca za slom. Ishod rata je bio neizvestan, kao i sudbina srpske države. U tako napetoj situaciji, regent Aleksandar je izjavio da je pokušan atentat na njega. Odmah je sazvan sastanak najviših političkih rukovodilaca na kome je za ovaj incident okrivljena „Crna ruka“.

Članovi ove grupe, predvođeni Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, su 29. maja 1903. godine izvršili vojni udar i ubili kralja Aleksandra i kraljicu Dragu Obrenović. Iako nisu bili direktni izvršioci Sarajevskog atentata, 28. juna 1914. godine na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, koji je bio povod za početak Prvog svetskog rata, imali su veliku ulogu u organizovanju, obuci i naoružavanju atentatora.

SOLUNSKI PROCES 6713

U dotadašnjim ratnim dejstvima, i Crna ruka je pretrpela velike gubitke. Poginula su dvojica najistaknutijih komandanata – četničke vojvode Vojislav Tankosić i Vojin Popović Vuk. Oni su, sa svojim odredima, predstavljali ozbiljnu vojnu silu jer su njihove prekaljene komite bile odanije svojim komandantima, nego Vladi i Vrhovnoj komandi. Ni vojvoda Tankosić, ni vojvoda Vuk ne bi mirno pratili predstojeće događaje, već bi sigurno, zbog Apisa, bili spremni i na vojnu pobunu. Međutim, obojica su slavno poginuli, a sa njima i većina njihovih boraca.

Rat je već previše koštao sve koji su u leto 1914. tvrdili da će pobediti do Božića. Velike sile su vodile tajne pregovore o završetku rata, a jedan od uslova Centralnih sila bio je da se kazne  organizatori Sarajevskog atentata. Nikola Pašić je jedva dočekao ovu „obavezu“…

Uhapšeni su pukovnik Apis i njegovi najbliži saradnici. Optužnica je više puta bila proširivana. Ključna su bila svedočenja dvojice seljaka da su videli Radeta Malobabića, Apisovu desnu ruku, kako puca na regenta Aleksandra. Oni su mnogo kasnije priznali da su lažno svedočili.

Mnogi oficiri koji će kasnije imati velike istorijske uloge su odbili da svedoče u ovom procesu: Milan Nedić, Dušan Simović, Draža Mihailović i Mustafa Golubić.

Po većini izvora, glavni organizator ovog montiranog procesa bio je pukovnik Petar Živković, komadant Kraljeve garde.

SOLUNSKI PROCES 6713

Ova kontroverzna osoba je još kao mladi oficir Kraljeve garde učestvovao u zaveri protiv poslednjih Obrenovića. Pošto je bio dežurni oficir te kobne noći 1903. godine, otvorio je kapiju dvora i pustio unutra atentatore, na čelu sa Apisom.

Zbog mnogih glasina o njegovoj homoseksualnosti, u narodu je prozvan „Pera Peder“. Međutim, to ga nije sprečilo da za vreme vladavine kralja Aleksandra Karađorđevića, između dva svetska rata, bude jedan od najmoćnijih ljudi u Kraljevini Jugoslaviji.

 

Presudom Nižeg vojnog suda 5. juna 1917. godine na smrt streljanjem su osuđeni pukovnik Apis i još osmorica oficira. Dvojica su osuđeni na vremenske kazne. Viši vojni sud je potvrdio smrtnu presudu Apisu, majoru Ljubomiru Vuloviću i Radetu Malobabiću. Ostalima su smrtne presude preinačene u višegodišnje robije.

Trojica vođa „Crne ruke“ su streljani u zoru 26. juna 1917. godine.

Već 1919. amnestirani su i oslobođeni svi osuđeni na vremenske kazne, bez dobrog objašnjenja. 1953. godine, komunističke vlasti tadašnje FNRJ, da bi kompromitovale Karađorđeviće i Pašićeve radikale, obnavljaju proces i rehabilituju Apisa i ostale.

Vladimir Rajčić
Latest posts by Vladimir Rajčić (see all)
0 0 vote
Article Rating
Tagged
Prijavljujem se
Obavesti me o
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments