SVETI MUČENIK VUKAŠIN JASENOVAČKI

„Nije čovek ono što se može smestiti u jedan grob,

No ono što se ne može smestiti ni u vasionu.“

Sveti Vladika Nikolaj Velimirović

Pred nama je Vaskrs, praznik koji simboliše pobedu života nad smrću i dobra nad zlom. Za svakog hrišćanina to je ključni događaj u istoriji, dan kada je Hristos „smrću smrt pobedio i svima u grobovima život darovao“.

Ali nema Vaskrsa bez Velikog Petka, nema večnog života bez stradanja.

Hristos je izdahnuo na krstu, mučen i ismevan, napušten od svojih učenika ali je u najtežem trenutku oprostio svojim ubicama i tako na delu iskazao svoje učenje da je ljubav jača od mržnje jer „svetlost svetli u tami i tama je ne obuze“.

Srpski narod je u svojoj istoriji nebrojeno puta postradao ali nikad na jednom mestu nije ubijeno toliko Srba i na tako monstruozan način kao u Jasenovcu. Za vreme II svetskog rata jedino su Nemci i Hrvati imali koncentracione logore u kojima se sprovodio genocid nad Jevrejima, a u NDH i Srbima, Romima i svima koji nisu prihvatili fašističku vlast. Italijani i ostali nemački saveznici u Evropi nisu imali ovakve logore smrti. Procenjuje se da je Jasenovac treći u Evropi po broju ljudi koji su u njemu izgubili život ali način na koji su ustaše sprovodile genocid je bio daleko brutalniji od „civilizovanih“ gasnih komora njihovih nacističkih idola. I ovde je učenik nadmašio učitelja.

Jasenovac predstavlja najveći zločin u istoriji Evrope jer nikada nije toliko ljudi, žena i dece ubijeno na jednom mestu, uz sadizam koji su samo ljudi bolesnog uma mogli da smisle.

Nebrojena zverstva ustaških monstruma su zaboravljena ali jedan slučaj je ostao upamćen zahvaljujući svedočanstvu preživelog logoraša. Dr Neđo Zec je bio neuropsihijatar i mnoge ustaše su od njega tražile lekarsku pomoć iako je Srbin. Kada ga je čuveni koljač Josip Friganović, zvani Žile, pozvao u svoju kancelariju, znao je da to vrlo lako može značiti i kraj njegovog života. Međutim, ustaški zlikovac je počeo da ludi i tražio je pomoć psihijatra. Ispovest ovog nečoveka je priča koja nikog ne može ostaviti ravnodušnim…

U avgustu 1943. godine u logor je stiglo 3000 ljudi koje je trebalo odmah pobiti. Četvorica ustaša su se opkladila u deset litara rakije ko će više Srba zaklati za jednu noć. Posle nekoliko sati neviđenog užasa, Žile Friganović je „ubedljivo vodio“. Već je zaklao 1100 ljudi, dok su ostali stigli tek do 300 ili 400. Bio je u neobičnom zanosu, nikada u životu nije osetio takvo blaženstvo. A onda je među logorašima koji su prestravljeni čekali da dođe red na njih, video jednog starijeg seljaka, koji je sa neshvatljivim mirom stajao i spokojno gledao pakao koji se pred njim dešavao.

Bio je to Vukašin Mandrapa iz sela Klepaca u Hercegovini.

Njegov mir je koljača teže pogađao nego sva stravična kuknjava oko njih. Nemogavši da shvati kako neko može biti tako smiren u takvom trenutku, naredio mu je da vikne: „Živio poglavnik Pavelić!“ ili će mu odseći uvo. Vukašin je ćutao. Krvnik mu je odsekao uvo, ali je starac ostao miran. Isto se ponovilo i sa drugim uvom i sa nosem. Naposletku mu je razjareni ustaša četvrti put naredio da uzvikne: „Živio Pavelić!“ ili će mu izvaditi srce. Vukašin, obliven krvlju, ga je pogledao i uperivši pogled nekako kroz njega i preko njega, u neizmernost, svom egzekutoru polako i razgovetno rekao: „Radi ti, dijete, svoj posao!“

Friganović je pobesneo, iskopao mu oči, isekao srce, preklao ga i gurnuo u jamu. Međutim, Vukašin je bio poslednji čovek koga je ovaj čuveni koljač ubio. Drugi ustaša, Petar Brzica, je stigao do cifre od 1350 zaklanih logoraša i dobio opkladu.

Žile više nikad nije bio onaj stari sadista koji uživa u mučenju drugih. Ni neuropsihijatar Neđo Zec nije mogao da mu pomogne. Tumarao je okolo, zatvarao uši, udarao se u glavu, vikao, lomio sve oko sebe… Svuda ga je proganjao Vukašinov pogled i ono stravično:

„Radi ti, dijete, svoj posao!“

Ubica je na kraju potpuno poludeo i gubi mu se svaki trag, a Srpska Pravoslavna Crkva je Vukašina 1998. godine proglasila za svetitelja i slavi ga 29. maja po novom kalendaru.