„Bolje rat nego pakt!“

„Bolje grob nego rob!“

 

            Navršava se dvadeset i jedna godina od NATO bombardovanja. Još nam je u sećanju otpor našeg naroda drastično jačem neprijatelju. Sigurno nijedan narod u Evropi ne može da uradi nešto ovako hrabro i suludo u isto vreme. Istorija jeste učiteljica života, ali izgleda da su Srbi loši đaci. Nije nam prvi put u XX veku da uradimo nešto tako…

U proleće 1941. godine, Evropa je bila već godinu i po dana u ratnom plamenu. Moćna nemačka armija je pregazila Poljsku, Dansku, Norvešku i Francusku. Velika Britanija je ostala bez saveznika. SSSR i SAD su još uvek bili neutralni. Ostale evropske državice su se priklonile moćniku kome je „zakon ležao u topuzu“. Sve osim Grčke i Jugoslavije. Od oktobra 1940. godine, Musolinijeva Italija je pokušavala da okupira nejaku Grčku iz pravca Albanije. Međutim, otpor hrabrih Grka doveo je italijansku vojsku do još jednog fijaska. Tokom celog rata Italijani su više smetali svojim saveznicima, nego što su bili od koristi.

U Kraljevini Jugoslaviji kriza je bila na vrhuncu. Ratuju velike sile, a Srbi mirno sede. E, ne može tako! Velika podeljenost dva najbrojnija naroda, Srba i Hrvata došla je do izražaja i kod podržavanja zaraćenih strana. Srbi su bili istorijski vezani za svoje saveznike iz Velikog Rata, Englesku i Francusku. Kod Hrvata je preovladavalo pronemačko raspoloženje. Državna vlast na čelu sa premijerom Dragišom Cvetkovićem i namesnikom knezom Pavlom Karađorđevićem, koji je vladao umesto maloletnog Petra II, sve više se približavala Hitlerovoj Nemačkoj. U situaciji kada su morali da izaberu stranu, ispravno su procenili da bi rat protiv Nemačke bio ravan samoubistvu, i da Englezi ne mogu pomoći ni sebi, a kamoli drugima. Višegodišnja pronemačka politika jugoslovenske vlade, dovela je 25. marta 1941. godine do pristupanja Trojnom paktu.

VOJNI PUČ 27. MARTA 1941. GODINE 685

Ovim sporazumom Kraljevina Jugoslavija se svrstala na stranu Nemačke, Italije i Japana, ali samo nominalno. Po odredbama tog sporazuma, Jugoslavija nema nikakve obaveze prema silama Osovine. Ne mora da im šalje, vojnu niti bilo kakvu drugu pomoć, a naročito da dozvoli prelaz nemačkih trupa preko svoje teritorije. To znači da je Jugoslavija praktično bila neutralna.

U tom trenutku i takvim okolnostima, uslovi koje je vrlo sposobni državnik, knez Pavle Karađorđević, uspeo da izvuče od Hitlera su bili čista premija. Mnogi su se i čudili zbog čega je Firer tako popustljiv prema knezu Pavlu. Biće da je to zbog aristokratskog držanja i gospodskih manira našeg kneza namesnika, koje Hitler nikada nije imao, a tako ih je jako želeo, pa se uvek potajno divio takvim ljudima.

Ali Srbi ne umeju da budu kao Švajcarci…

Treba imati u vidu da Hitler često nije poštovao potpisane sporazume i da bi verovatno i ovaj, pre ili kasnije, pogazio. Pošto kilavi Italijani nisu mogli da poraze slabašne ali hrabre Grke, morala je Nemačka da se umeša. Sigurno bi tražili izgovor za korišćenje Vardarske doline, kao polazne tačke napada na Grčku, da im Srbi sami nisu dali razlog za poništavanje sporazuma.

Pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu duboko je pogodilo rodoljubiva osećanja srpskog naroda i uvredilo njegov ponos, tradiciju i ideale. I dok je državna vlast godinama činila ustupke hrvatskoj manjini, vojska je zadržala srpsku hegemoniju. Skoro svi visoki oficiri su bili Srbi. Zbog toga se u vojsci osećao veliki prezir prema nacističkoj Nemačkoj.

Odmah sledećeg dana po potpisivanju Trojnog pakta, vojni vrh je pripremio državni udar. Prevrat su, pod velikim uticajem britanske tajne službe, izveli komadant avijacije i njegov zamenik, generali Dušan Simović i Borivoje Mirković. U jedan sat posle ponoći 27. marta, vojska zauzima Upravu grada Beograda, radio stanicu, sva ministarstva, poštu i druge bitne zgrade. Sve je bilo gotovo za par sati i bez žrtava.

Istog dana su izbile velike demonstracije koje su podržavale pučiste i odobravale rušenje vlade Cvetković-Maček. Klicalo se kralju Petru II, uzvikivane parole „Bolje grob nego rob!“ i „Bolje rat nego pakt!“. Posle rata, komunistički prekrajači istorije su pokušali da predstave sebe kao organizatora ovog protesta, što je apsolutno netačno.

Puč protiv pristupanja Trojnom paktu i savezu sa nacističkom Nemačkom je vrlo lako i potpuno uspeo zbog jedinstvenog raspoloženja koje je vladalo u srpskom narodu, vojsci i Crkvi.

Pučisti su lepo isplanirali prevrat, ali izgleda da nisu ništa predvideli šta će raditi posle toga. Dobili su vlast, i nisu znali šta će s njom! Petar II je proglašen punoletnim, a na radiju se više puta čitao navodno njegov proglas, koji je čitao jedan mlađi oficir, čiji je glas izuzetno zvučao kao kraljev. Obrazovana je vlada na čijem čelu je bio general Simović, a u čiji sastav su ušli predstavnici opozicije, ali i omraženi Vlatko Maček, protiv čije vlade je i dignuta ova (može se reći) revolucija. Puno je bilo konfuznih poteza nove vlade. Čak nije ni povučen pristup Trojnom paktu, što je bio glavni razlog pobune. I na mobilizaciju se čekalo nekoliko dragocenih dana, iako je bilo jasno da je rat na pomolu. Uzalud je Simović uveravao Nemačku da promena vlasti u Beogradu nije uperena protiv nje. Pokušavao je da politički balansira, da ne bude ni tamo, ni ovamo, ali je za to bilo prekasno. Demonstracije su toliko razbesnele Hitlera, da je rešio da se zauvek obračuna sa „neposlušnim Srbima“…

Uskoro:

Aprilski rat

Vladimir Rajčić
Latest posts by Vladimir Rajčić (see all)
0 0 vote
Article Rating
Tagged
Prijavljujem se
Obavesti me o
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments